U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li Republika Srpska sve više postaje dio Srbije. Sagovornici su bili Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada, i Vehid Šehić, predsjednik Foruma građana Tuzle.
Bilo je riječi o tome kakva je poruka nedavno proslavljenog zajedničkog praznika Srbije i Republike Srpske (RS) – Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave – kada su gradovi u Republici Srpskoj bili okićeni državnim zastavama Srbije, kako Vučić i ostali rukovodioci Srbije putuju u Banjaluku kao u Kragujevac, da li Milorada Dodika u Srbiji tretiraju kao da je dio najvišeg državnog rukovodstva s obzirom da je prisutan na svim važnim političkim, kulturnim i sportskim događajima i to uvijek pored Vučića, u kojoj mjeri sadašnji odnosi između Beograda i Banjaluke prevazilaze Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama Srbije i Republike Srpske koji je potpisan 2006. godine, zašto Vučić nikada nije reagovao na Dodikovu mnogo puta ponovljenu priču o otcjepljenju Republike Srpske i njenom pripajanju Srbiji, kao i o teme da li Zagreb – da bi ostvario svoje interese u Bosni i Hercegovini – indirektno podržava Dodika.
Omer Karabeg: Petnaestog septembra u Srbiji i Republici Srpskoj proslavljen je Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Taj praznik je uveden ove godine i njime se obeležava proboj Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu. Gradovi u Republici Srpskoj, kao i gradovi u Srbiji, bili su okićeni zastavama države Srbije. Premijerka Srbije Ana Brnabić čestitala je građanima Srbije i Republike Srpske praznik, a na svečanosti u Banjaluci Milorad Dodik je rekao: “Danas imamo dvije države – Srbiju i Srpsku, a težnja je da budemo jedna država”. Koji je cilj uvođenja tog novog zajedničkog praznika?
Aleksandar Popov: Meni nije sporan sam praznik koliko ono što ga je pratilo. Svaka zemlja ima pravo da se stara o svojim sunarodnicima u okruženju i u dijaspori i da neguje kulturne i druge veze. To nije sporno. Sporno je sve drugo što je pratilo ovu manifestaciju, a pre svega ono što u kontinuitetu radi član Predsedništva Bosne i Hercegovine (BiH) Milorad Dodik, a to je negiranje BiH kao države. On govori o Republici Srpskoj kao samostalnoj državi koja jednog dana treba da se ujedini sa Srbijom.
To je ozbiljno kršenje Dejtonskog sporazuma i unošenje nemira, ne samo u Bosnu i Hercegovinu, nego i u region. To je, na neki način, samo produžetak ideje o “Velikoj Srbiji” i može se slobodno reći da duh Karađorđeva već duže vreme visi nad regionom. To se vidi iz niza izjava državnih zvaničnika.
Ovo nije prvi put da se Beograd tako ponaša prema Bosni i Hercegovini. Setimo da je Vojislav Koštunica, novoizabrani predsednik Savezne Republike Jugoslavije, prilikom prve posete Bosni i Hercegovini zaobišao Sarajevo i otišao u Trebinje na sahranu posmrtnih ostataka Jovana Dučića koji su bili preneseni iz Amerike.
U Banjaluku kao u Kragujevac
Vehid Šehić: Nemam ništa protiv kad se u kulturološkom ili u nekom drugom smislu slave određeni praznici. Međutim, želeo bih nešto da napomenem. Vrlo često ćemo čuti od političara i u Srbiji i Bosni i Hercegovini da su za izvorni Dejton. Ako su za izvorni Dejton, onda im mora biti jasno da je Bosna i Hercegovina država koja je sastavljena od dva entiteta tako da se nijedan od njih ne može smatrati državom.
S druge strane, zaboravljaju da je odlukom Ustavnog suda BiH utvrđeno da su na Bošnjaci, Srbi i Hrvati ravnopravni na cijeloj teritoriji Bosne i Hercegovine. Znači, niti je Republika Srpska entitet srpskog naroda, niti je Federacija entitet hrvatskog i bošnjačkog naroda, a vrlo često se o njima govori kao o nacionalnim teritorijama.
Takođe, moram napomenuti da se često ne poštuje suverenitet Bosne i Hercegovine čiji je glavni grad Sarajevo. Kad to govorim, mislim i na predsjednika Srbije Vučića koji govori o teritorijalnom integritetu, ali ne i o suverenitetu Bosne i Hercegovine. Smeta mi što predstavnici, kako i Srbije tako i Hrvatske, vrlo rijetko dolaze u Sarajevo. Predstavnici Srbije često idu u Banjaluku, a predstavnici Hrvatske u Mostar. Oni dolaze u Bosnu i Hercegovinu kao da je to njihova država.
Neki dan sam na televiziji čuo nekog analitičara koji je tvrdio da je teritorija Bosne i Hercegovine faktički teritorija Hrvatske. S druge strane, oni iz Sarajeva vide velikog prijatelja u Erdoanu (Redžep Tajip, predsednik Turske). Podsjetio bih da je Erdoan održao svoj predizborni miting u Sarajevu u vrijeme kada mu Evropska unija nije dozvolila da te mitinge drži na njenoj teritoriji.
Omer Karabeg: Predsednik Vučić i drugi funkcioneri Srbije dolaze u Banjaluku kao u Kragujevac. Ne samo da zaobilaze Sarajevo nego dolaze u Banjaluku, kao da je to grad u Srbiji, a ne u drugoj državi. Za njih je Banjaluka, kako to u Srbiji vole da kažu, najzapadniji srpski grad. To je postalo nekako normalno.
Aleksandar Popov: To je ono što je opasno. Jedna je stvar kada Milorad Dodik pokušava da Republiku Srpsku proglasi državom i najavljuje otcepljenje, a druga je kada se na to u Srbiji ne reaguje. Do sada nisam čuo nijedno ozbiljnije ograđivanje od takvih izjava i takvih namera.
Dešava se upravo suprotno. Sve što zvaničnici Srbije rade ide na ruku Dodiku. Nevolja je što to predugo traje. A kada nešto drugo traje, onda to počinje da se podrazumeva. Bosna i Hercegovina je još uvek jedna vrsta protektorata jer ima visokog predstavnika, Veće za implementaciju mira i, pre svega, Dejtonski sporazum koji sve to definiše.
Međutim, sem blagih opomena visokog predstavnika nema nikakve ozbiljnije reakcije međunarodne zajednice na ovo potkopavanje Dejtonskog sporazuma. Dodik za sada samo najavljuje secesiju, a crvena linija bi bila kada bi on raspisao referendum o izdvajanju Republike Srpske iz Bosne i Hercegovine. Tada bi međunarodna zajednica, ako želi da sačuva mir – ne samo u Bosni i Hercegovini nego i u regionu i Evropi – morala odlučno da reaguje. Morala je reagovati i ranije čim su se pojavili prvi znaci mogućeg rastakanja Bosne i Hercegovine.
Zadatak Vulinove generacije
Omer Karabeg: Meni se čini da je Dodikova priča o secesiji samo bacanje prašine u oči. To nije nikakva crvena linija jer je secesija neizvodljiva, ne samo zbog toga što je Evropska unije protiv promene granica, već i zbog toga što distrikt Brčko deli Republiku Srpsku na dva dela. Republika Srpska praktično nema teritorijalni kontinuitet. Ja mislim da je zato izabrana strategija tihe aneksije.
Tu strategiju je ovih dana otkrio u intervjuu srpskom desničarskom magazinu Pečat Aleksandar Vulin, srpski ministar odbrane. On je rekao da je zadatak njegove generacije političara nastavak borbe za ujedinjenje svih Srba u jedinstvenu državnu i političku zajednicu koje mora biti spovedeno mirnim putem. To ne mora nužno da znači, kaže Vulin, promenu granica, niti sve mora da postane jedna država. To znači da Srbi moraju pronaći institucionalni mehanizam svog povezivanja i objedinjavanja, zaključuje on. Dakle, reč je o tihoj aneksiji, a Vulinu treba verovati jer je on najbliži saradnik predsednika Vučića.
Vehid Šehić: Aleksandar Vulin je specifična politička figura na srbijanskoj sceni. On često daje izjave koje apsolutno nisu primjerene i njega nikad neću smatrati ozbiljnim političarem. Bosna i Hercegovina je država. Ona nikad neće biti unitarna država, ali u Bosni i Hercegovini je nemoguće napraviti bilo kakav oblik secesije. Ustavom Bosne i Hercegovine nije predviđen referendum kao način izjašnjavanja građana o bilo kom pitanju. Toga je svjestan i Milorad Dodik.
Ja se ne bojim za sudbinu Bosne i Hercegovine. Ona će opstati imajući u vidu činjenicu da je u Evropi završen proces promjene granica. To su rekli čelni ljudi Evropske unije. Povezivanje svih Srba, kako to zamišlja Vulin, podrazumijeva i Srbe u Crnoj Gori, Sjevernoj Makedoniji i Hrvatskoj. Ta politika sigurno neće nikome donijeti dobra.
Aleksandar Popov: Vulin i još poneki govore stvari koje Vučić nikad ne bi izgovorio. Ali sigurno je da Vulin u tome ne solira jer, kad bi iznosio mišljenje koje se razlikuje od mišljenje šefa države, mogao bi da to uradi jedanput, dva puta ili tri puta u vrh glave – i onda bi morao da izađe iz tima. Međutim, kada Vulin i njemu slični takve stvari govore u kontinuitetu, onda se postavlja pitanje šta su stvarne namere Srbije. Takve izjave slušali smo i ranije.
Sećam se da je Vojislav Koštunica 2007. godine na nekom predizbornom skupu u Malom Zvorniku rekao da je Republika Srpska, nažalost, za sada i fizički i politički odvojena od Srbije, ali da će jednog dana to biti jedna država. Otprilike tako je rekao. Takve i slične izjave u Srbiji slušamo godinama. Nevolja je što to daje vetar u leđa Miloradu Dodiku.
Omer Karabeg: Dodik često u prisustvu Vučića govori o otcepljenju Republike Srpske. Vučić se pravi da to ne čuje jer se nikada nije ogradio od onoga što Dodik govori. Umesto toga on stalno ponavlja frazu da Srbija poštuje integritet Bosne i Hercegovine. Da li vam to deluje kao dogovorena podela uloga?
Vehid Šehić: Ponekad stičem takav dojam, ne samo kad je u pitanju odnos Vučić – Dodik, nego i kada su u pitanju Vučićevi PR-ovi, kao što je Aleksandar Vulin, koje Vučić nikada nije demantovao. Moram takođe reći da se još uvijek kao glavni politički alat koristi ono što je na ovim prostorima bilo između 92. i 95. Još uvijek je prisutna ratna retorika, ali na drugačiji način.
Pomenuo bih jedan spot koji se nedavno pojavio u Bosni i Hercegovini i koji je izazvao velike polemike i osude. Naime, u Republici Srpskoj postoji stranka Ujedinjena Srpska koju vodi Nenad Stevandić. On je nekada bio član Srpske demokratske stranke, pa ju je napustio optužujući njene lidere da vode sarajevsku politiku, kako se to u žargonu voli reći u Banjaluci. U tom spotu za kafanskim stolom sjede Bošnjak, Hrvat i Albanac i govore da je Srbima došao kraj i da ih sada treba uništiti. I onda dolazi jedan sredovječni čovjek koji ih rastjeruju uz poruku da je Republika Srpska ujedinjena, pa oni bježe iz kafane. Pošto se radi o spotu koji treba da štiti Republiku Srpsku postavlja se pitanje zašto se u tom spotu nalazi Albanac. Jer Albanci sa Bosnom i Hercegovinom apsolutno nemaju nikakve veze.
Zato mi se čini da taj spot, u kome se razgone Bošnjaci, Hrvati i Albanci, aludira na srpsko ujedinjenje. Ali toga neće biti. Ja mogu sada sto posto tvrditi da se neće mijenjati granice, da će Bosna i Hercegovina sutra postati članica Evropske unije, da sve retrogradne politike koje se zasnivaju na etničkoj homogenizaciji neće dugo trajati. I to polako sazrijeva u glavama svih građana Bosne i Hercegovine. Kažem građana, jer ne volim govoriti o pripadnicima naroda – za mene je građanin nosilac suvereniteta u Bosni i Hercegovini.
Omer Karabeg: Dodika u Srbiji treiraju kao da je deo najvišeg rukovodstva Srbije. Bez njega ne može da prođe nijedan važniji politički kulturni i sportski događaj, uvek je pored Vučića i vrlo često drži govore na tim skupovima.
Aleksandar Popov: Beograd ima kontrolu nad političkim vođama Srba i u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori. Jedini koji nije na daljinskom upravljaču Beograda to je Milorad Pupovac. On vodi politiku koja je u korist onih koje zastupa, a to su Srbi koji žive u Hrvatskoj. I Srbi u Republici Srpskoj i sama Republika Srpska su preko Dodika podređeni interesima Srbije.
Igrokaz koji smo videli uoči Vučićevog odlaska u Vašington kada je Dodik doneo neki dokument u kome se navodno povezuje pitanje Republike Srpske i Kosova – bio je zapravo u funkciji državne politike Srbije, odnosno pregovora o Kosovu.
U vazduhu stalno visi varijanta – ako Srbija izgubi Kosovo, onda će se to nadomestiti pripajanjem nekih od, kako se to kaže, srpskih država. Stalno se spominju srpske države. To nisu srpske države, to su države u kojima žive Srbi. To je opasna varijanta ako imamo u vidu da smo pre nekoliko godina imali ozbiljne pregovore o mogućnosti da se problem Kosova reši teritorijalnim razgraničenjem na etničkom principu.
Te ideje su, nažalost, podržavali i ozbiljni analitičari, poput Timotija Lesa iz britanskog Centra za geopolitiku koji je zastupao tezu da neće biti mira na ovim prostorima dok se ne stvore etnički čiste države – “Velika Srbija”, “Velika Albanija” i “Velika Hrvatska”. Ja ne kažem da je to moguće, ali ako to krene, onda je to put bez povratka.
Omer Karabeg: Da li narod u Srbiji doživljava Dodika kao domaćeg političara?
Aleksandar Popov: Tako izgleda. Dodik je više u Beogradu nego u Banjaluci. On se stalno pojavljuje na svim značajnijim događajima u Srbiji tako da su se ljudi navikli na tu činjenicu, ali ga ne doživljavaju kao nekoga ko presudno utiče na politiku Srbije, mada bi on jako voleo da je to tako. Ljudi primećuju da Dodik ima poseban tretman, ali im to nije previše bitno, to je prosto stvar koja se podrazumeva.
ISPOD RADARA
Omer Karabeg: Nedavno je je banjalučki socijalni psiholog Srđan Puhalo, gostujući u Mostu , rekao da ga od pretnji secesijom mnogo više brine nešto što se, kako on kaže, ispod radara polako uvlači u javnost. “U ovom trenutku, kaže Puhalo, vlast u Republici Srpskoj i Srbiji nastoji da građane Republike Srpske kulturno, mentalno, duhovno, sportski, umjetnički, naučno – kako god hoćete – odvoji od Bosne i Hercegovine. Stvorena je klima da sportista iz Republike Srpske, koji nastupa za reprezentaciju Bosne i Hercegovine, nije više naš, zdušno se navija za reprezentaciju Srbije. To je nešto, kaže Puhalo, što dugoročno može biti pogubno za Bosnu i Hercegovinu”. Imate li i vi taj utisak?
Vehid Šehić: Sigurno se takav utisak može steći. Mediji imaju veliku ulogu u tome. Kad pobijedi Novak Đoković na nekim medijima iz Srbije se govori kako se Srbi u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj raduju njegovom uspjehu. Ali i ja navijam za Novaka Đokovića i ja se radujem njegovoj pobjedi, a po tim medijima ispada da se samo Srbi smiju radovati uspjehu Novaka Đokovića.
Međutim, u bosanskohercegovačkom sportu se dešavaju pozitivne stvari. U fudbalu, rukometu, košarci i drugim sportovima svi nastupaju za reprezentaciju Bosne i Hercegovine. To naročito važi za omladinske selekcije. Ti mladi ljudi na terenu ginu za reprezentativni dres Bosne i Hercegovine.
Ja hodam Bosnom i Hercegovinom i razgovaram s ljudima. Obični ljudi, kad otvore dušu, kažu da žele graditi zajedničku budućnost sa pripadnicima drugih naroda. A nama su ovdje uveli pojam koji je apsolutno neprihvatljiv – suživot. Meni niko nije objasnio šta znači suživot. Za mene postoji samo zajednički život.
Htio bi da kažem još nešto. Vidimo da jača savez između Milorada Dodika i Dragana Čovića. Dodik ide i u Hrvatsku, primaju ga predsjednik Milanović (Zoran, predsednik Hrvatske) i premijer Plenković (Andrej, premijer Hrvatske) koji nijednom nisu došli u posjetu Sarajevu. I to stvara nezadovoljstvo. Dodik i Čović su partneri, a Izetbegović je ostao po strani.
Ali formula 2:1 u Bosni i Hercegovini ne donosi nikom dobro. Počelo je 90-ih kad su vezali dvije zastave, a treće nije bilo. Pa je onda Aleksandar Vučić govorio da se trebaju graditi dobri odnosi između Bošnjaka i Srba, ali nedostajali su oni treći. Sada imamo situaciju da se grade odnosi između Hrvata i Srba, ali opet nema trećeg. To je unaprijed osuđeno na propast i nikom neće donijeti dobra.
Duh Karađorđeva
Omer Karabeg: Gospodin Šehić je pomenuo posetu Dodika Hrvatskoj gde su ga primili predsednik Milanović i premijer Plenković. Čini li vam se da se na neki način Milanović i Plenković udružuju sa Dodikom da bi izvršili pritisak na Bošnjake da prihvate izborni zakon po receptu bosanskohercegovačkog HDZ-a koji Hrvatima u Bosni i Hercegovini praktično daje treći entitet? Ne podsjeća li to na Tuđmanovu i Miloševićevu politiku podele Bosne i Hercegovine samo u novim uslovima?
Aleksandar Popov: Ja sam na početku rekao da duh Karađorđeva na neki način visi nad Bosnom i Hercegovinom. Videli smo devedesetih da je ta varijanta dovela do krvavog raspleta. Imamo garante Dejtonskog sporazuma – to su velike sile, a imamo i zemlje potpisnice. To su dve susedne zemlje – Hrvatska i Srbija. One imaju obavezu da doprinose da Bosna i Hercegovina bude funkcionalna država. Umesto toga, one su postale faktor nestabilnosti Bosne i Hercegovine.
Vehid Šehić: Želio bih nešto dodati. Evropski sud za ljudska prava rekao je da se svakom građaninu BiH mora omogućiti aktivno i pasivno biračko pravo. To mnogim ne odgovara. Oni bi da zadrže etnički princip. Uzmimo slučaj Željka Komšića koji je na izborima 2018. izabran za člana Predsjedništva BiH. Njegov izbor osporavaju Dragan Čović i Hrvatska, iako Ustav Bosne i Hercegovine, pa samim tim i Izborni zakon, omogućavaju da Komšić bude izabran za člana Predsjedništva.
U stvari, sve tri strane u Bosni Hercegovini vode licemjernu politiku. Dragan Čović i, nažalost, Hrvatska, ne priznaju Komšića negirajući Ustav BiH. Istovremeno Sarajevo, odnosno SDA (Stranka demokratske akcije), ne priznaje ministre Bošnjake u vladi Republike Srpske, jer oni nisu “pravi” Bošnjaci, a Milorad Dodik ne priznaje Srbe koji učestvuju u vlasti na kantonalnim i federalnom nivou u Federaciji BiH, jer to nisu “pravi” Srbi.
Omer Karabeg: I na kraju, da se vratimo pitanju iz naslova ove emisije. Može li se reći da je u ovom trenutku u toku tiha aneksija Republike Srpske od strane Srbije?
Aleksandar Popov: Na neki način – da. Ne u državnom smislu, ali bi se moglo reći da se vaninstitucionalno vrši neka vrsta aneksije. Kad neko stanje predugo traje – onda ono počinje da se podrazumeva.
Vehid Šehić: U pokušaju – da. Kroz razne izjave, pa čak imate i taj Memorandum 2. Ta ideja još živi u glavama nekih ljudi. Oni neće da shvate da je apsolutno nemoguće, da je neprirodno – naročito na malom prostoru kakav je Balkan – stvarati “Veliku Srbiju”, “Veliku Hrvatsku”, “Veliku Albaniju” ili “Veliku Bugarsku”.
(kliker.info)