Piše: Ljubomir Živkov
– Ogledalo, ogledalce: ko je u zajedničkom disanju najbolji na svetu?!
– Vi, časni i neuporedivi sa ostalim ticama orlovi! Vi kad udahnete, svi kao jedan, pa kad vam iz kljunova, kao iz jednog jedinog sprskog kljuna, složno izleti vozduh u rusko nebo – svima ostalima, koji ionako udišu i izdišu kad ko stigne i koliko ko uzmogne, zastane dah u gušama! Kad ste posle nezasluženog peha sa Brazilom podsetili svoje pokunjene sunarodnike da ste disali kao jedan, u milione domova uneli ste radost, podsetili ste navijaštvo na vrednote koje su hiljadu aršina iznad nedostojnog nadgornjavanja na svetskom prvenstvu.
– Hvala ti, ogledalce, na nepristrasnom, časnom i jasnom odrazu od milion giga piksela, ali pazi dobro sada: koja nacija treba najviše da se ponosi svojim najboljim fudbalerima?
– Srpska! Koja možda neće odmah biti svesna vašeg neponovljivog podviga, možda vam vlastela neće prirediti doček na Trijumfalnom balkonu gradske skupštine, možda ni vaši najmiliji neće izići pred vas na aerodrom “Nikola Tesla”, ali vi, orlovi, vaš duhovni vođa i strateg Krstajić, njegov vođa vojvoda Kokeza, i ostala gospoda hrišćanska, treba saborno da dignete nos, i da neodustajno ponavljate kako bi navijači morali biti preplavljeni ponosom! Drugarstvo koje ste u Rusiji dodatno učvrstili, iskustvo koje odonud nosite, uz zajedničko disanje koje je kako rekosmo bilo vrhunsko, učiniće da već na jednom od narednih svetskih prvenstava pokažete mrskoj međunarodnoj zajednici ko su Srbi i čija mati crnu vunu prede!
– Ogledalo, ogledalce: ko je najsporiji na svetu?!
– Vi, časne akvilae! Ono što vas je odvajkada krasilo, fudbalska nebrzopletost, sada je zablistalo, i izmereno je, pogazili ste manje ruske trave nego ijedna druga posada, bili ste dostojanstveni, jakože litija naspram one trke sa bikovima u Španiji!
– Ogledalo, ogledalo, ovo je bilo trik-pitanje, istina je sasvim drukčija! Gledali smo snimke, vidi se da trčimo i duplo više i triput brže nego naši rivali! Povuci reč!
– Zašto?! Treba da se ponosite svojim tempom – stretto e lento! Niste srljali kao muve bez glave, stalno ste imali na umu poslovicu “što je brzo, to je kuso”, i vaši stari, koji su vas gledali na televiziji, ponosni su na vas: u borbi za novac i slavu, vi ste među prvima ispali! Umesto pobede i ovozemaljskog blaga koje ona tobože donosi izabrali ste i vi carstvo nebesko, što je za vas, kao orlove, doduše i prirodna sredina!
– Ogledalo, ogledalce, zar nije tvoja sveta dužnost i zar te nismo poneli u Rusiju da nam držiš stranu? Nemoj da te razbijemo!
– Samo napred, to ste jedino i kadri, još sedam godina nesreće šta je za vas, pregazili su vas Brazilci, tukli vas Šipt…
Tras!
&
Naši fudbaleri koje su novinari, ti majstori pisane i kazane reči, prekrstajili u orlove, predstavili su nas onakvima kakvi jesmo: nehajni prema istini, samoljubivi, orni da se zaklonimo iza prvog mita, ili da zalegnemo iza prve predrasude koja je stanovništvu i vladaru prirasla za srce! Ko može da igra fudbal kad Šaćiri na zadnjoj strani jedne kopačke ima grb da li lažne države ili buduće Velike Albanije, ali velik kao naša dvodinarka, i koji naše rodoljube izaziva, omalovažava i takoreći parališe?! Kako da igraš fudbal kad ti sudi Nemac, koji je Švajcarcima deda-uja, a nama zna se šta je bio u dva rata?! Primiš nesrećno gol od Brazila, i kad ti sad treba da daš dva gola, oni se međusobno dodaju po dvadeset minuta – zloupotrebljavaju to što nisu obavezni, kao u košarci, da posle vremena određenog za napad loptu jednostavno predaju orlovima!
Na sve strane govori se o nepravdi koja se odasvud obrušavala najvećma i bespoštedno na orlove, ni u voljenoj Rusiji nisu prošli bolje nego što njihova mati prolazi u međunarodnoj crkloj dabogda zajednici… Zar nije naš selektor, i zar nisu igrači preslikani naši političari?! Sve što smo od njih čuli nakon neuspeha, koji je oprostiv, očekivan i zaslužen, dokazuje da su fudbaleri i Kuća fudbala dostojan izdanak naše neistinoljubive sredine, i oni sirotani veruju da nema tog promašaja ili te propasti koja se, ako budu iole dovitljivi, ne može prikazati kao uspeh: ne gledaj me šta radim, nego slušaj šta ti govorim!
Biti poražen nije sramota, budi i na to pripravan kad god se upuštaš u odmeravanje snage sa drugim, koji se možda i bolje spremio za taj dvoboj (što takmacu ne služi na čast, jer da nije toliko unapred učio i vežbao, nego da je izišao na megdan kao od majke rođen, onakav kakav je zaista, video bi on ko je viša rasa! ovako…), ali je poražavajuće što istina ne sme da pisne, jer smo mi u Rusiji ne naprosto ispali, nego nismo bili dobri ni u čemu: orlovi nisu bili dobro ni probrani, ni sortirani, nisu nijednom bili u letačkoj formaciji koja obećava plen i koja koliko-toliko jamči bezbednost jata, leteli su sporo, nesposobni za ijedan viraž; njihova igra (ili radije: ponašanje) bila je konfuzna, nemaštovita i nadasve kukavička, gotovo bez ijednog, pa makar i neuspelog, driblinga (Kolarov je istinabog hrabro šutirao i dao gol Kostarikancima iz slobodnog udarca, to je sve što bi valjalo primeniti još koji put).
&
Ne poznajem dobro divna stvorenja koja vode naš fudbal, ali ih osnovano sumnjičim da su prvenstveno želeli da prodaju još kojeg belog roba, na našem štandu su u poslednjoj utakmici izložena bila ne baš deca, ali da kažemo poletarci: “Da i njih vidi svet”, očinski se izrazio selektor. Pa, da, zašto da Tošić igra protiv Brazila? Ko mu je kriv što je pre Rusije prešao u novi klub – za trgovce robljem on i ne postoji.
Može svako da bude pobeđen, ali kad Argentinci izgube od Hrvata, selektor i igrači i ne traže od navijača da se time ponose, Nemci su isto kao i mi otišli kući, ali neće, ubeđen sam, podstrekavati sunarodnike da im se dive i da se diče, a imali bi i oni rašta: izabranike Joakima Leva u sinhronom disanju na svetskom prvenstvu nadmašili su i takoreći naddisali jedino Srbi.
Naš Matić veli da će se možda povući iz izabranog tima, pa ne moraš da se povučeš, čoveče, ja da sam izbornik ne bih te ni zvao, ti koračaš po igralištu kao neki geometar, neka te kuje Murinjo u zvezde, ja neću, ono malo lopti što je nekako doletelo u tvoj domašaj, vratio si našem golmanu, ili si besciljno dodao bilo kome, samo da ti kompjuter upiše još jedan uspešan pas, iako je taj pas mrtvorođen, ne vodi nikuda, ne služi ničemu, otresaš se lopte, i sad ćeš da se povučeš, kao da si ne znam šta uradio, Krstajić je hteo Nemca sudiju da pošalje u Hag, za šta će kod premile desnice, a to smo skoro svi mi ovde, dobiti veliki plus, gvozdeni takoreći krst, o bratiji zvanoj FSS trebalo bi napraviti antropološko i revizorsko istraživanje: nakon tako očevidnog i svestrukog fijaska naše ekspedicije ipak nisam očekivao da će se akteri, da ne kažem vinovnici, tako hrabro suprotstaviti istini; jedan od retkih igrača koji mi je simpatičan, koji je na zelenom kak se veli tepihu bio kuražniji od ostalih, i koji je pravio koliku je mogao pometnju u redovima naših takmaca, rekao je posle utakmice sa Brazilom, da jesmo ispali, ali smo ponosni na ono što smo postigli. Da se barem tu zaustavio, nego je rekao: “Idemo dalje…” Halalio sam mu odmah to, ali ne idemo dalje. Barem ne na ovom turniru, kako se o svetskom prvenstvu izrazio komentator RTS-a kad nas je prosvetlio: ako smo u Rusiju otišli da oprobamo mlade igrače, onda smo stoprocentno uspeli.
Niko nije rekao (priznao) da smo početnika i neznalicu preko noći postavili za selektora, niko nije rekao da smo na svetsko prvenstvo otišli svestrano nepripremljeni, da smo igrali sporo, kukavički, glupavo, i da smo zasluženo dobili po njušci.
Nego nam se govori kako idemo dalje, neznano doduše kud, ni zašto, i treba da se ponosimo našim ranim i posve zasluženim ispadanjem, a još i više ponosom treba da nas ispunjava ispad našeg selektora kojeg je FIFA kaznila jer je kletog Nemca hteo da pošalje u Haag (FIFA još ima verbalni delikt, sram je bilo): svekoliko ponošenje onim što je zabrljano i upropašćeno u Rusiji zar nije fudbalski i fudbalerski pandan pokliču da ne damo Kosovo?
Dobro, pomenuti premda neimenovani fudbaler (Tadić) je naravno hteo reći da nije kraj sveta, život ide dalje, što sa svoje strane pozdravljam, a što sam čuo hiljadu puta na groblju, i svaki put sam pomislio “život ide dalje, ali ne i život ovoga koga smo ispratili; pa ni život njegovih najbližih, iako ide dalje, neće biti isti kao pre ove smrti”. Bilo kako bilo, ide život dalje, to se za sada čini nespornim, ali zar nakon fijaska sa Brazilom ne bi bilo prikladnije kazati: “Prvenstvo teče dalje!…”
&
Sa selektorom ne znam šta će biti, da li će i njegova karijera po uzoru na život ići dalje, da sam ga ja imenovao za direktora našeg prodajnog salona, bio bih njime zadovoljan, iako su uređaji prestajali da funkcionišu pred potencijalnim mušterijama, pa Krstajić možda ipak neće biti ovenčan titulom “prodavac godine”, ali za to kako je aranžirao sprski izlog – kapa dole!
Fudbaleri će se, iako su malko pokvarili utisak, vratiti u svoje klubove, u Engleskoj su, pa i u Italiji, okruženi boljima od sebe, usled čega tamo bolje i oni igraju, kad se međutim blagookupe i susretnu sa braćom iz drugih tuđinskih klubova i kad postanu orlovi, odjednom su preplašeni, kao oni Diznijevi junaci koji kad uoče moguću tučnjavu kažu: “Njih su dvojica, a mi smo sami!”
(Peščanik.net)