Piše: Ljubomir Živkov
Imamo ludu sreću da smo za gradonačelnika prestonice dobili (jer nismo, gle, za njega glasali) osobu izuzetno razboritu i otresitu, koja veruje samo u ono što je videla svojim očima: zgubidanima koji zahtevaju da naloži uklanjanje murala posvećenog delu i liku generala Mladića poručio je nadmeno da se to neće desiti dok je Beograd u njegovim rukama; presuda Haškog tribunala, pa bila već i drugostepena, da je general ratni zločinac prvog reda, nema nikakvog značaja za ovog ipak lokalnog službenika: ovaj sud je za Aleksandra Šapića postao ništa i gore nego ništa kad je oslobodio optuženike iz Hrvatske, Bosne i Kosova. Što se uratka Mladićevog u Bosni tiče, gradonačelnik veli da zna kako je general branio Srbe, sprečio je da se ponove Jasenovac i „Oluja“; Srebrenice što se tiče, Šapić kaže da tamo nije bio, te da je o zločinima načuo, iz druge naravno ruke, i to iz ruke nekoga ko se osramotio oslobađajući Hrvate i Muslimane i osuđujući samo nevinu Srbadiju: u dobra dela Mladićeva i u istorijske generalove zasluge gradonačelnik veruje na reč, a u zločin ne veruje, jer se nije lično tamo zadesio.
Sve što je rekao doktor Šapić, odiše samovoljom, po uzoru na samovolju njegovog imenjaka, dobrotvora i gazde, koji ima neograničenu i sveprožimajuću vlast, o čemu je dosadno već i pisati i čitati, ali ugledanje na samodršca krasi sve vazale, koji doduše vode računa koliko treba da budu osioni, i nad kime treba svoju feudalnu moć da ispolje, Doktor je svoju tek dodeljenu moć ispoljio nad žiteljima prestonice, ali i nad svima drugima koji se osećaju suodgovornim za sve što se pod srpskom zastavom desilo van Srbije i što je štaviše bilo plaćano našim novcem.
Oholost novopečenog karijeriste bez sumnje ne zavređuje da se o njoj piše, Doktor je, međutim, upao u niz protivurečnosti koje hvala Bogu što nisu bile u njegovoj disertaciji (ili ih je mentor pedantno tamanio, kao žena koja bište svog bračnog druga od vašiju), glavna ili početna premisa Doktorova je: „Verujem samo u ono što sam video svojim očima, i to ne posredstvom medija, ne preko televizije, pa ni preko teleskopa, ili periskopa, nego verujem samo u ono što se pred mojim očima desilo tamo gde sam bio lično prisutan.“ Nakratko će iz ove (krajnje problematične) premise i iz sledećeg stava proizići nešto što se može dojmiti logičnim: „Nisam bio u Bosni, nisam bio u Srebrenici“, ergo: „Nisam očevidac genocida i stoga u genocid ne verujem.“
Ali, ali! Odakle gradonačelniku Beograda ideja da su hrvatski i bosanski generali morali biti osuđeni? Je li bio na licu mesta kad su potonji okrvavili ruke i prekoračili prirodnu meru u bratoubilačkom ratu? Kako u slučaju oslobođenih tuđinaca odjednom više nije potrebno lično prisustvo?!
Doktorova logika – zovimo je logikom, mada nije logika, pre je šamar logici – rašiva se u rojte i dronjke, iako bi htela da bude čista, lepa i jasna kao zastava (naša): ako se našima prišiva nešto što nije za podičiti se, a što se desilo iza mojih leđa, ili daleko od mene, nema šanse da u to poverujem i da se u skladu sa tim vladam! Ako se, pak, o našim neprijateljima kaže da su nas ubijali gde god su nas stigli, naravno da verujem: upravo to što sam živ i što ovoliko napredujem znači da nisam bio u njihovoj pogibeljnoj blizini, i stoga u njihove zločine i genocide verujem svim svojim sportskim srcem. Da bi se poverovalo u nepodopštinu koju je počinio neko ko nije Srbin, i ko za Srbe ima stalno naoštrenu kamu, nije potrebno i nije preporučljivo da to gledam svojim očima!
&
Predlažem da doktora Šapića njegova nova partija upiše, hteo usvojenik to ili ne, u slavnu partijsku školu govorancije, koja je unekoliko, u okv. njih. mogućnosti, ipak i škola razmišljanja, rezonovanja, jer je braneći mural i kočopereći se unapred koliko će biti zadrt, pokazao da ima dosta pučkoškolskog gradiva koje nije savladao: jeste li bili u Hagu kad su neprijateljski generali oslobađani, novogradonačelniče? Niste, a ipak verujete u nešto što bi sa vašeg striktno naučno-skeptičkog i filozofskog stajališta moglo biti medijska manipulacija! Jeste li ikada videli svojim očima te generale?! Mogli su biti i izmišljeni, pa bi i zločini i oslobađajuće presude takođe za vas morale biti puke himere! Nego Vi, kad vam se prohte, i kad vam odgovara, verujete samo svojim očima, dok vam za silesiju priča o drugima, koje treba saborno da ne volimo, nije potreban lični očevid, dovoljno ono što vam dopre do ušiju, u čemu dakako ima i istine, ali uvek začinjene našom neumornom propagandom, naša se vrhuška nadahnjuje opštim mestima i obasipa nas njima nemilice.
Da ponovim: kad je o neprijatelju reč puni ste poverenja u ono što vam ovde biva posluženo, tu se ne morate upinjati da razaberete šta bi mogao biti kliše, šta mit, šta bi moglo biti predrasuda i preterivanje, dočim kad je reč o nedelima koja se pripisuju našima, istinitim smatrate samo ono što je overeno Vašim ličnim prisustvom i Vašim pomnim posmatranjem, a zapravo istinitim smatrate samo ono što Vam odgovara, verujete samo u ono što se glatko uklapa u Vašu slagalicu za dete do četiri godine.
(pescanik.net)