Piše: Tomislav Marković
Srbijansko pravosuđe se trudi sakriti činjenicu da su na teritoriji te zemlje postojali koncentracioni logori.
U Srbiji pravdu ne vredi tražiti na sudu. Tako bi mogao da glasi najkraći rezime izveštaja koji je pre neki dan objavio Fond za humanitarno pravo pod naslovom “Zaobilaženje pravde: Zastarelost kao mehanizam uskraćivanja prava žrtvama rata na naknadu štete”. Izveštaj sadrži detaljnu analizu prakse srpskih sudova u postupcima za naknadu štete koja je nastala kao posledica kršenja ljudskih prava, a napisan je na osnovu bogate prakse koju je FHP stekao zastupajući žrtve u parničnim postupcima protiv države Srbije.
FHP je vodio oko hiljadu slučajeva za naknadu štete žrtvama genocida, torture i drugih ratnih zločina, ali se ispostavilo da sudovi u Srbiji nemaju mnogo sluha za patnje žrtava, pogotovo ako su te patnje prouzrokovali pripadnici srpskih državnih organa kao što su vojska ili policija. A naročito ako su žrtve Bošnjaci koji su bili zatočeni u logorima Šljivovica i Mitrovo Polje u Srbiji, ili Albanci sa Kosova. U takvim slučajevima sudije se ne drže zakona kao pijani plota, već na snagu stupa nepisani zakon ćutanja, mafijaška omerta.
Nema odštete za žrtve
Srbija je ratifikovala brojne međunarodne konvencije koje državu obavezuju na obeštećenje žrtava, poput Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Međunarodne konvencije o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, Konvencije protiv mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja, Konvencije o pravima deteta ili Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Međutim, to što je država nešto potpisala ne znači da će potpisano u praksi i da sprovodi. Pa na šta bi Srbija ličila kad bi sudovi sprovodili zakone u delo? Te međunarodne obaveze ionako prihvatamo pod pritiskom, protiv svoje volje, ali tražiti od nas i da ih poštujemo – to bi već bilo previše.
Pogubna praksa poštovanja zakona ugrozila bi naš nacionalni identitet koji se upravo i zasniva na nepoštovanju pravnih regulativa i sličnih zapadnjačkih izmišljotina. I srpski Ustav i zakoni nalažu da država obešteti žrtve, ali to je tek mrtvo slovo na papiru. Piše svašta u Ustavu, čak i da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, pa stvarnost za to nema nimalo razumevanja. Zašto bi onda sudovi imali razumevanja za odredbe koje ih obavezuju da isplate reparacije žrtvama?
Pravedna borba za falsifikovanu prošlost
Sudovi su razvili različite strategije kako bi zaobišli pravdu i onemogućili žrtve da ostvare svoja prava. U izveštaju Fonda se navode neke od najčešćih: nametanje nesrazmernog tereta dokazivanja oštećenima, otezanje sudskih postupaka, nepoverenje u navode žrtava ili dokaze koje predlažu. Omiljeni metod za ruganje pravdi koji primenjuju srpski sudovi je zastarevanje. Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela je Rezoluciju o osnovnim principima i smernicama prava na pravni lek i reparacije za žrtve teških kršenja ljudskih prava koja je obavezujuća i za Srbiju. U Rezoluciji jasno stoji: “Tamo gde je to predviđeno primenjivim ugovorom ili je sastavni deo drugih međunarodnih pravnih obaveza, odredbe o zastarelosti se neće primenjivati na teška kršenja međunarodnog prava ljudskih prava i ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava koje predstavljaju zločine na osnovu međunarodnog prava”.
Sve je jasno dok se sudski službenici ne prihvate tumačenja koje više liči na hermeneutiku pesničkog teksta, nego na pravničku interpretaciju zakona u cilju postizanja pravde. Jer sudsko osoblje u ovakvim slučajevima i nema za cilj utvrđivanje činjenica i donošenje pravedne presude. Cilj sudskih organa je sasvim drugačiji: abolirati državu Srbiju od zločina koje je počinila devedesetih godina, negirati učešće Srbije u ratovima, osporiti činjenicu da je Srbija izvršila agresiju na susede. Treba sačuvati srpsku javnost od nezgodnih činjenica iz zločinačkih godina i saseći u korenu svaku mogućnost za suočavanje s prošlošću.
Na primer, treba sakriti fakat da su na teritoriji Srbije postojali konc-logori za Bošnjake. Otkud logori u Srbiji kad ona nije bila u ratu? To se uopšte ne uklapa u sliku koju smo stvorili o sebi. Na kreiranju te lažne slike o nevinoj Srbiji udarnički su radile legije medijskih poslenika, pisaca, intelektualaca, čitava elita je bila upregnuta u poduhvat poricanja, pa je red da i sudovi daju svoj doprinos u pravednoj borbi za falsifikovanu prošlost.
Šljivovica i Mitrovo Polje, logori za Bošnjake
U julu 1995. godine, nakon pada zaštićene zone Žepa i genocida u Srebrenici, preko 800 Bošnjaka preplivalo je Drinu na improvizovanim splavovima, u bekstvu od Vojske Republike Srpske. Tu su ih dočekali graničari, pripadnici Užičkog korpusa Vojske SR Jugoslavije, koji su ih uhapsili i zlostavljali. Među njima su se posebno istakla dva vojnika. Jedan sa nadimkom Vojvoda, koji ih je udarao kundakom puške i drugi kog su zvali Ljubovija, koji je udarao zarobljenike metalnom šipkom po leđima. Jedan od zarobljenika, Mujo Hodžić, pokušao je da pobegne, ali su vojnici zapucali i na mestu ga ubili. Graničnim bataljonom VJ u to vreme komandovao je današnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković.
Zarobljenici su prebačeni vojnim kamionima u Šljivovicu (opština Čajetina) i Mitrovo Polje (opština Aleksandrovac). U kamione predviđene za 15 osoba vojnici su natrpavali i po 50 zatočenika, tako da se Edhem Torlak, mladić iz Žepe, ugušio. Njegovo telo je izneto iz kamiona tek po dolasku u Šljivovicu. Po prispeću u logor zatvorenici su morali da prođu kroz “špalir” i premlaćivanje pendrecima. Ta dva logora obezbeđivali su pripadnici MUP-a Srbije, koji su zarobljenike tukli pendrecima, letvama i električnim kablovima. Neki zatvorenici bili su i seksualno zlostavljani. Usled sistematskog izgladnjivanja zatočenici su smršali i po nekoliko desetina kilograma, zbog čega su im se policajci podsmevali pevajući im poskočicu “Neuhranjen si, Alija, zato što si balija”.
Svakodnevna tortura
Jednom logorašu su prebili dva rebra, drugom su polomili ruku pendrekom, a trećem, Amiru Omerspahiću, prebili su prste, zbog čega je odvezen u bolnicu u Užicu, gde mu je amputiran prst koji je bio zahvaćen gangrenom. I prva dva logoraša takođe su lečena u istoj bolnici, ali je Zdravstveni centar Užice kasnije negirao da je bilo ko iz logora lečen kod njih. Čuvari su logorašima dali srpska imena, terali su ih da se na njih odazivaju i da se krste, prisiljavali ih da prenose kamenje s jednog na drugo mesto, u najboljem maniru Golog otoka.
Terali su ih da direktno gledaju u sunce dok se ne onesveste, da urade 30 sklekova za jedan minut, a ko ne uspe – gurali su mu glavu u bure sa vodom i hlorom. Lekari iz Užica su posećivali logor Šljivovica, ali evo kako je to izgledalo. “Dolazio je jedan doktor iz Užica i kada je došao, povikao je: ’Daj da ih sve pokoljemo!’ Psovao je majku balijsku (…) Kada je davao pomoć jednom zarobljeniku, rekao je da je njegov život u njegovim rukama i da može da uradi šta hoće, ali će mu ipak dati injekciju. Nakon sedam dana taj čovek je umro, zvao se Nazif Krlić”, svedoči logoraš Enes Bogilović.
Logoraše su policajci koristili kao robovsku radnu snagu, pogotove one zatočene u Mitrovom Polju, oni su radili na izgradnji brane, sekli drva, istovarali ugalj, a jednu grupu logoraša su vozili do Brusa gde su radili na izgradnji hotela. Kraj rata nije značio i okončanje muka logoraša zatočenih u Srbiji, koja formalno u ratu nije ni bila. Logori su raspušteni tek 10. aprila 1996. godine, nekoliko meseca nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Usled zlostavljanja i svakodnevnog nasilja u logorima su, pored Nazifa Krlića, preminula još tri logoraša: Ahmo Krlić, Meho Jahić i Šećan Dizdarević.
Tražite pravdu u Strasbourgu
Na predstavljanju izveštaja FHP-a jedan od učesnika bio je nekadašnji zatočenik logora Mitrovo Polje Senad Jusufbegović. On je još pre 11 godina podneo tužbu protiv države Srbije zbog torture i nehumanog postupanja. Proces još nije okončan, čemu žurba, a Jusufbegović je opisao kako izgleda traženje pravde na srpskim sudovima. Sudija mu nije dozvolio da upotrebi reč logor, već je u zapisnik ušlo da je bio u “prihvatnom centru”. Veštakinji nije bila važna tortura koju je prošao, već to što je po izlasku iz logora (pardon, prihvatnog centra) završio fakultet i osnovao porodicu. Sud je više verovao svedočenju vođe čuvarske smene koji je govorio o logoru kao o raju, nego svedočenjima 50 logoraša koji su preživeli zlostavljanje.
Pošto je očigledno da od pravedne presude u Srbiji neće biti ništa, žrtve su pre godinu dana pokrenule postupak i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. U izveštaju FHP-a detektuje se intencija “sudija da na svaki mogući način uskrate oštećenima pravo da dobiju adekvatno obeštećenje pretrpljene štete, odnosno da na svaki mogući način zaštite budžetska sredstva”, te se zaključuje da “ukoliko odluke Evropskog suda za ljudska prava u ovim postupcima budu na štetu Republike Srbije, umesto zaštite budžeta koju je sebi postavilo kao primarni cilj, pravosuđe Srbije će biti dodatni uzrok njegovog urušavanja”.
Tačno je da svojim ponašanjem sudije štite budžet, ali mislim da to nije njihov primarni cilj, već pre nuspojava. Nije uobičajeno da se u Srbiji javni službenici ponašaju štedljivo prema budžetskom novcu, pare uzete od građana bacaju se na sve i svašta, bez ikakvih posledica. Gotovo svi resursi sprskog društva mobilisani su zarad održavanja u stanju poricanja, pa i sudovi rade na tome, u okviru svojih mogućnosti. Kad je u pitanju uloga države Srbije i njenih institucija u ratovima devedesetih, pravosuđe je tu tek saučesnik u zataškavanju ratnih zločina. Na kraju se nameće zaključak koji smo naveli na početku: U Srbiji pravdu ne vredi tražiti na sudu. Bolje je odmah obratiti se Strazburu.
(Izvor: Al Jazeera)