Piše: Vladimir Gligorov
Sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova čini se sve izglednijim. Ovaj dogovor po svemu sudeći uključuje korekciju granica ili razmenu teritorija. Kako su sukobljene strane došle do ovog rešenja? Kakve bi bile regionalne i međunarodne posledice ovakvog dogovora? I kakvi su izgledi da će se on realizovati?
Srbija i ideja o razmeni teritorija
Srpska politika je podeljena po pitanju Kosova bar od sredine 60-ih godina prošlog veka (mada je ova dilema starija i potiče još iz doba Balkanskih ratova početkom 20. veka posle kojih je Kosovo pripojeno Srbiji). U pitanju je zamisao o teritorijalnom odvajanju Srba od Albanaca ili alternativno, određivanju stepena prisustva srpskih vlasti na Kosovu. Potonja opcija podrazumeva ukidanje političke autonomije Kosova ili realističnije, određivanje opsega te autonomije unutar srpske države. U osnovi se radi o dilemi između teritorijalnog rešenja sa jedne i ustavnog, na pravima zasnovanog i političkog rešenja sa druge strane.
Teritorijalno rešenje doskora u Srbiji nije imalo veliku podršku. Pod pritiskom da normalizuje odnose sa Kosovom, koje je proglasilo nezavisnost 2008, srpski predsednik Aleksandar Vučić i njegova vlada usvojili su teritorijalno rešenje kao svoju politiku (ono je prethodno bilo odbačeno od strane ranijih srpskih vlada). Razlozi za ovakav stav su relativno jednostavni: ako bilo koji deo aktuelne kosovske teritorije bude pripojen Srbiji priznanje kosovske nezavisnosti možda neće izgledati kao totalni poraz aktuelne vlade.
Međutim, problem leži u etničkom kriterijumu teritorijalne podele. Po ovom gledištu, Srbi i Albanci ne mogu živeti zajedno niti naseljavati istu teritoriju, te bi stoga trebalo da se razdvoje. Delovi teritorije južne Srbije su većinski naseljeni Albancima, dok je sever Kosova pretežno naseljen Srbima. Stoga, teritorijalno rešenje podrazumeva razmenu teritorije Kosova, tj. četiri opštine na njegovom severu za tri opštine na jugu Srbije. Prepustiti nešto što je već izgubljeno, tj. Kosovo, a pritom možda dobiti jedan njegov mali deo nazad, za srpsku javnost je jedna stvar. Ali dati u zamenu deo aktuelne teritorije Srbije već je nešto sasvim drugo.
Originalni predlog teritorijalne podele koji je 60-ih godina prošlog veka zastupao Dobrica Ćosić podrazumevao je razmenu stanovništva kako bi se izašlo u susret teritorijalnim interesima. Ćosić je predlagao isto rešenje i tokom raspada Jugoslavije, imajuću na umu ne samo Kosovo, već i Hrvatsku i BiH. Posledice su bile katastrofalne. Ćosić je nakratko bio i predsednik Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) tokom prve polovine 90-ih.
Nije nezamislivo da aktuelni predlog korekcije granice uključuje i dogovor o razmeni stanovništva po etničkom osnovu. To bi značilo da će Srbi koji sada žive na jugu Kosova biti preseljeni na sever, dok bi etnički Albanci sa juga Srbije mogli biti koncentrisani u jednu ili dve opštine kako bi se minimizirala teritorija Srbije koju treba razmeniti za sever Kosova. Premeštanje stanovništva sa jednog mesta na drugo iz političkih razloga na Balkanu ima dugu istoriju koja nikada nije bila naročita dobra, niti je dovela do stabilnosti.
Šanse da srpska javnost prihvati ovaj dogovor
Bilo kakav dogovor između predsednika Srbije i Kosova u Srbiji će morati da bude potvrđen na referendumu. Na osnovu dostupnih podataka, Srbi bi možda mogli da prihvate odvajanje Kosova, s obzirom da je ono već nezavisna država. Ako ova ponuda bude zaslađena repatrijacijom dela kosovske teritorije, to bi im moglo dodatno olakšati odluku. Ali razmena teritorija i ljudi će im, međutim, biti mnogo manje prihvatljiva.
Implicitno obećanje bi moglo biti da će Srbija eventualno biti kompenzovana aneksijom Republike Srpske, srpskog entiteta u BiH. Treba primetiti da Milorad Dodik, predsednik RS, već neko vreme zastupa ovakav ishod. Ovo, naravno, ne može biti eksplicitno preuzeta politička obaveza, ali može biti implicitna ponuda glasačima na referendumu u Srbiji (na bosanskohercegovački aspekt problema ću se detaljnije osvrnuti kasnije u tekstu).
Bilo kakva razmena teritorija činiće, međutim, samo jedan deo dogovora, i takav sporazum će u realnosti naići na mnoštvo prepreka. Javiće se različite vrste prava i zahteva zasnovanih na pravima, koji će morati da budu zadovoljeni. Pre svega, Srpska pravoslavna crkva teško da može biti zadovoljna teritorijalnom podelom, s obzirom da će većina njenih crkava, manastira i imovine ostati na Kosovu.
Odnos Kosova
Ako ostavimo po strani istoriju, dugoročna strategija Kosova bila je osiguravanje nezavisnosti od Srbije kroz učestovanje u širim političkim integracijama poput Jugoslavije i EU. Odnedavno, sve je popularnija i opcija pripajanja Albaniji. Prethodna politička strategija ticala se prava, dok se potonja tiče teritorije. Po svemu sudeći, politika predsednika Kosova Hašima Tačija zasnovana je na toj strategiji. Njen politički potencijal možemo proceniti na osnovu dva faktora. Prvi je aktuelno institucionalno uređenje Kosova. Drugi je legitimnost kosovske vlade (u širem smislu te reči).
Aktuelni ustav Kosova zasnovan je na Ahtisarijevom planu, koji je Srbija odbila i na koji je Rusija uložilo veto u Savetu bezbednosti, ali koji je Kosovo prihvatilo. Ahtisarijev plan je imao tri glavna elementa: nezavisnost Kosova, kolektivna prava za srpsku manjinu i njenu crkvu, i međunarodni legitimet nove države. Poslednji od ova tri elemena podrazumevao je međunarodni nadzor (uslovnu nezavisnost) u prvom stadijumu, a zatim međunarodni ugovor, garantovan od strane Saveta bezbednosti, sa ciljem da se isključi mogućnost pripajanja Albaniji. Ova poslednja odredba je slična onoj koja postoji u BiH (o čemu više ubrzo).
Prema tome, ako bude postignut teritorijalni sporazum sa Srbijom, Kosovo će bit slobodno da promeni svoj ustav, kao i da se pripoji Albaniji ukoliko tako odluči. Ako povrh toga bude i razmene teritorija (odustajanje od severa Kosova u zamenu za većinski albanske opštine na jugu Srbije), ova strategija može izgledati primamljivo kosovskoj javnosti. Ona bi takođe Hašimu Tačiju osigurala političku budućnost.
Ako bi kosovska javnost prihvatila ovaj sporazum, to bi bio značajan momenat tim pre što su sve dosadašnje kosovske vlade patile od manjka legitimiteta. Razlog za to ležao je u činjenici da one nisu imale dovoljnu demokratsku podršku, već su predstavljale tek drugi najbolji izbor u datim spoljnim okolnostima. Najveća opoziciona stranka se iz toga razloga, sasvim prikladno, zove Samoopredeljenje (Vetëvendosje). Imajući to u vidu, predlog teritorijalnog sporazuma sa Srbijom može izgledati primamljivo, ali ne nužno i legitimno. Stoga se može ispostaviti da je na Kosovu neophodno raščišćavanje političke situacije, tj. održavanje izbora, pre nego što bilo kakav poredlog sporazuma bude stavljen na glasanje u parlamentu ili iznet na referendum. A premijer se već izjasnio protiv dogovora, dok će opozicija najverovatnije dobiti izbore.
Potencijalne posledice po region
Potencijalna razmena teritorija između Srbije i Kosova izbacuje u prvi plan dve glavne teme za širi region: moguće ujedinjenje Albanije i Kosova i stabilnost BiH.
Ono prvo bi svakako izmenilo ravnotežu moći u regionu, ali ne bi nužno vodilo destabilizaciji drugih balkanskih zemalja sa albanskom manjinom, i to iz dva razloga. Prvo, kosovski problem će se razrešiti sporazumom, a ne unilateralnim odlukama. Pošto se ne može očekivati da će druge zemlje biti spremne da prepuste svoje teritorije Albaniji, potencijalne etničke i druge teme rešavale bi se u terminima prava i demokratske reprezentacije. U većini slučajeva, npr. u Makedoniji i Crnoj Gori, ta pitanja su uglavnom već rešena. Drugo, nakon ujedinjenja Kosova sa Albanijom, više od 90% Albanaca u regionu živeće u ovoj uvećanoj Albaniji, tako da bi albanske manjine u drugim zemljama, po evropskim standardima, bile relativno male. Shodno tome, neka pitanja koja se tiču prava i političke participacije bi možda ostala otvorena, ali ona teritorijalna ne bi.
Bosna i Hercegovina je već druga priča. Ustav ove zemlje se ne može menjati bez međunarodnog sporazuma, s obzirom da je on deo međunarodnog sporazuma koji je odobrio Savet bezbednosti UN. Ustavom se eksplicitno ukida mogućnost unilaterane secesije bilo kog dela ove zemlje. Stoga, ako bi Srbija i Kosovo postigli dogovor to bi oslabilo izglede da Republika Srpska jednostrano proglasi nezavisnost. Ujedinjenje Kosova i Albanije bi moglo delovati u suprotnom pravcu, ali bi ujedinjenje Republike Srpske i Srbije ipak zahtevalo međunarodni pristanak, kao i pristanak same BiH, a nijedan od ova dva nije izgledan.
Uloga stranih aktera
Pitanje šta će se desiti u BiH prirodno vodi ka pitanju uticaja međunarodnih faktora. Ovde je značajna pozicija Rusije. Neki očekuju da će teritorijalni sporazum između Srbije i Kosova osnažiti poziciju Rusije u Srbiji, a samim tim i na Balkanu. Međutim, sama Rusija to ne vidi tako. U svojoj inicijalnoj reakciji na potencijalni dogovor između Srbije i Kosova, Sergej Lavrov je istakao da se Rusija zalaže za strogo poštovanje Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koju Rusija tumači kao garanciju teritorijalnog integriteta Srbije, uključujući i Kosovo. Ako bude istrajala u ovom stavu, Rusija će zauzeti stranu srpske opozicije.
Računica ruske strane je otprilike sledeća. Ruski uticaj na Balkanu je prevashodno zasnovan na njenoj ulozi u postojećim sporazumima oko Kosova i BiH. Porast njenog uticaja u Srbiji zavisi od veta koji je uložila na nezavisnost Kosova, a u Bosni na tome što je ona jedna od potpisnica dejtonsko-pariskog mirovnog sporazuma. Rešenje kosovskog problema bi oduzelo Rusiji jednu međunarodnu krizu na kojoj zasniva svoj uticaj i ostavilo bi je slabijom za jednu državu-klijenta. Povrh toga, Rusija ne može otvoreno podržati secesiju RS, jer bi to bilo u sukobu sa njenom namerom da se predstavi kao branilac međunarodnog poretka, npr. u Siriji, a ta joj je pozicija potrebna zbog gubitka poverenja koje je pretrpela u Ukrajini. Podržavanje secesije na Balkanu, koja je izvan njenog „bliskog inostranstva“, zahtevalo bi visok nivo posvećenosti balkanskoj politici koji joj se ne bi isplatio.
Uloga SAD i EU
S druge strane, uvećana Albanija kao članica NATO-a ne bi bila u suprotnosti sa interesima SAD (čak bi mogla biti viđena kao povoljna po ove interese). Nije jasno u kojoj je meri aktuelna američka administracija toga svesna, s obzirom da je ona spremnija da misli u etničkim nego u bezbednosnim terminima, ali to bi svakako moralo biti jasno Stejt dipartmentu i NATO-u. Stoga se razmena teritorija može pokazati korisnom za SAD.
Pretpostavljajući da se regionalne posledice mogu kontrolisati, a verovatno će moći, EU nema nikakvog razloga da se protivi ovakvom rešenju. Iako je razmena teritorija daleko od njenog preferiranog načina rešavanja međudržavnih sukoba (bar onih u Evropi), pre svega zato što je u pitanju teritorijalno, a ne na pravima zasnovano rešenje, EU bi ga mogla podržati ukoliko ono predstavlja rezultat bilateralnog sporazuma, a ne spoljnog nametanja. Ukoliko ovaj sporazum ne bude imao nikakve destabilizujuće posledice po BiH, EU bi bila još spremnija da ga prihvati. Zbog toga bi zemljama članicama EU (naročito Austriji) i njihovim političkim predstavnicima bilo najpametnije da se klone podržavanja separatizma ili bilo kakve vrste teritorijalnih promena u BiH.
EU bi mogla pristati na ovakvo rešenje i zbog toga što ona neće imati puno toga da ponudi ukoliko nastavi da insistira na normalizaciji unutar postojećih granica. Sporazum između Srbije i Kosova mogao bi učiniti manje hitnim pridruživanje ove dve zemlje i Albanije Evropskoj uniji, a to što bi implementacija ovog sporazuma potrajala moglo bi biti dočekano sa olakšanjem u nekim EU prestonicama poput Pariza. U svakom slučaju, politika koju je zastupala EU i koja se zasnivala na pretpostavci da će ekonomska integracija dovesti do bezbednosne i političke normalizacije, pokazala se neuspešnom, tako da EU više nije u stanju da ponudi alternativnu strategiju.
Značajno je primetiti dramatično smanjenje uticaja Velike Britanije u regionu u kojem je tradicionalno smatrana jednim od ključnih međunarodnih aktera. Britanija je izgubila svoju reputaciju zagovornika integracije regiona u EU, pošto je u međuvremenu i sama započela proces napuštanja Evropske unije, a kako se u međuvremenu i sama okrenula nacionalizmu, ona više nije u stanju da ponudi liberalnu alternativu. Ovo je samo jedan od mnoštva pokazatelja opadajućeg međunarodnog uticaja postbrexitovske Britanije.
Realnost ovakvog rešenja
U konačnom, šanse za dogovor su male, ali ne zbog protivljenja spolja, već zbog unutrašnje dinamike u Srbiji i na Kosovu. Ako sporazum bude uključivao i razmenu teritorija, a verovatno će morati, onda je on u Srbiji već u samom startu osuđen na neuspeh. Čak i ako u pitanju budu samo kozmetičke korekcije, kako povremeno insinuira Tači, to će opet biti teško prodati srpskoj javnosti, jer neće biti ničega što bi se moglo predstaviti kao naknada za priznavanje kosovske nezavisnosti. S druge strane, ako Kosovo bude odustalo od dela svoje teritorije samo u zamenu za priznanje, to ne bi dobro prošlo u kosovskoj javnosti. Ako bude bilo političke promene na Kosovu, a po svemu sudeći hoće, od sporazuma neće biti ništa. Sporazum bi imao šanse da bude prihvaćen na Kosovu jedino ukoliko bi Srbija pristala da se odrekne značajnog dela svoje teritorije na jugu, tj. ako bi se radilo o supstancijalnoj razmeni teritorija, ali u tom slučaju sporazum neće biti prihvaćen u Srbiji.
Čak i u malo verovatnom slučaju da do sporazuma dođe, mali su izgledi da će on dobiti rusku podršku u Savetu bezbednosti, koji mora da glasa za ukidanje Rezolucije 1244. Ovo još uvek ne znači da sporazuma neće biti, ali su šanse za takav ishod relativno male.
Bolja alternativa bi bila normalizacija odnosa dve države, zasnovana na pravima i podržana od strane međunarodnih aktera, ali je moguće da takvo rešenje nije u interesu lidera Kosova i Srbije. Od ključnog je značaja razumeti da se teritorijalni sporazum predlaže kao zamena za tekući proces političke normalizacije (koji prvenstveno zastupa Nemačka) i da se može ispostaviti kao zaobilazni put do tog cilja.
(pescanik.net)