Srbija štiti Šešelja

Piše: Tomislav Marković

Ima na dunjaluku nekih čudnih zemalja u kojima je negiranje genocida zabranjeno zakonom. S druge strane, ima i zemalja gde je vrlo opasno napisati golu istinu – na primer, da je u Srebrenici počinjen genocid. Srbija spada u ove druge zemlje, što je na svojoj koži osetila novinarka lista „Danas“ Snežana Čongradin. Nju je na redovnoj sednici Narodne skupštine Srbije narodni poslanik i predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj prvo izvređao, a potom joj je pretio zatvorom i smrću. I sve to zbog teksta „Zašto nisam napisala izveštaj iz Srebrenice“, u kojem je Čongradin pisala o svom odlasku na komemoraciju u Potočare.

Ratni zločinac Šešelj alergičan je na reč genocid, pa je u Skupštini vređao Čongradin, tvrdeći da je ružna i da mu „liči na mungosa“, a potom je prešao na konkretnije mere koje treba preduzeti prema opasnim novinarskim elementima koji pišu istinu: „Ja bih svakog ovakvog novinara koji ovo napiše poslao na 20 godina robije.“ Nije se zločinac ni tu zaustavio, već je najavio i da će se lično angažovati: „Ako koga pregazim džipom, na džip sam nabacio gusenice, na otpadu sam našao sa nekog borbenog vozila, pa sledeći put kad budem gazio ove što mi zabranjuju ulazak u Skupštinu, to će ići kao po loju.”

Pretnje smrću i silovanjem

Na Šešeljeve uvrede i pretnje nije reagovala ni predsednica Parlamenta Maja Gojković, a ni vladajuća većina, a i zašto bi? Naprednjaci se ionako slažu sa četničkim vojvodom u pogledu Srebrenice, samo se Šešelj izražava malo direktnije. Od državnih organa u zaštitu Snežane Čongradin stala je samo poverenica za ravnopravnost Brankica Janković, što je Šešelju poslužilo kao odličan povod da se i na nju okomi i da joj zapreti silovanjem.

„Glupost napravismo pa za poverenika za ravnopravnost postavismo Brankicu Janković. Ona, jadnica, govori o seksizmu, a uopšte ne zna šta je to seks. Kolika je narasla, a pravi seks nikada nije upoznala. Braćo četnici, ima li neki dobrovoljac, bar mesec dana nekupan i s bradom do pojasa“, napisao je nekadašnji organizator paravojnih formacija na svom Twitter nalogu. Reakcija vlasti nije bilo, niko nije zainteresovan da štiti institucije sopstvene države ili da, ne daj Bože, sankcioniše pretnje silovanjem koje su, valjda, zakonom zabranjene.

Tamo gde je stao Vojislav Šešelj nastavila je njegova partijska drugarica i koleginica iz skupštinske klupe Vjerica Radeta. Ona je sve medije, opozicione političare i građanske aktiviste koji su osudili Šešeljeve napade na Snežanu Čongradin nazvala „izdajnicima i ruljom” koja vodi „antidržavnu i antisrpsku politiku”. Usput je podsetila da su radikali pre dva meseca u Parlamentu pokrenuli inicijativu za hitnu izmenu Krivičnog zakonika kojom bi svako ko kaže da je u Srebrenici počinjen genocid morao krivično da odgovara. Holokaust nije pominjala, to će valjda regulisati u sledećem turnusu, prvo treba počistiti ispred svoje kuće.

Kršenje zakona

Svega ovoga ne bi bilo kad bi naprednjačke vlasti poštovale zakone sopstvene države. Prema važećim zakonima Srbije, Šešelj uopšte ne bi trebalo da se nalazi u Parlamentu. U članu 88 Zakona o izboru narodnih poslanika stoji da poslaniku prestaje mandat „ako je pravosnažnom sudskom odlukom osuđen na kaznu zatvora bezuslovno u trajanju od najmanje šest meseci“. Vojislav Šešelj je osuđen na deset godina zatvora pred Haškim tribunalom, ali po naprednjačkoj matematici ispada da je deset godina kraći vremenski interval od pola godine, pa im ne pada na pamet da poštuju zakon i Šešelju oduzmu poslanički mandat.

Za razliku od Šešelja, koji je svoju (premalu) kaznu već odslužio, Vjerica Radeta još nije ni osuđena. Hag već sedam godina zahteva od srpskih vlasti da izruče Radetu i njenog stranačkog kolegu Petra Jojića kako bi im se sudilo za nepoštovanje suda, odnosno zato što su uticali na svedoke u procesu protiv Vojislava Šešelja, tako što su podmićivali, ucenjivali i pretili svedocima kako bi promenili svoje iskaze ili potpuno odustali od svedočenja. Uprkos tome što se Srbija potpisivanjem o otvaranju Poglavlja 23 obavezala da će ispuniti sve što Hag od nje zatraži, naprednjačke vlasti sve vreme uporno odbijaju da izruče radikale.

Odbrana i zaštita ratnih zločinaca

Pre neki dan je ministarka pravde Nela Kuburović pred Savetom bezbednosti UN-a kritikovala stav Sergea Brammertza da napredak Srbije u evrointegracijama treba da bude uslovljen saradnjom s Hagom. Ministarka je ustvrdila i da su u Hagu, za zločine počinjene na Kosovu, „osuđena lica najvišeg komandnog ranga iz Srbije samo zato što su branila svoju zemlju“. Kuburović je jasno stavila do znanja da će Srbija braniti ne samo radikale već sve svoje ratne zločince i da će ih, uprkos presudama i činjenicama, i dalje smatrati herojima.

Naprednjačka odbrana i zaštita Šešelja i njegovih radikala je samo deo šireg projekta koji podrazumeva čuvanje zločinačkog nasleđa devedesetih. Pretnje hrabrim i časnim novinarima koji pišu o ratnim zločinima i pozivaju na suočavanje s prošlošću su jedno od sredstava za gušenje svakog istinoljubivog, kritičkog glasa, za šta su radikali uvek zgodno oruđe.

Iako se načelno nalaze u opoziciji, radikali su zapravo deo Vučićeve vlasti zadužen za prljave poslove. Nije da naprednjaci nisu skloni istom rečniku, nije da ne dele iste vrednosti s radikalima, ipak ih treba razumeti – ne mogu ni oni da stignu sve. Treba svakodnevno zastrašivati, vređati i pretiti malobrojnoj kritičkoj javnosti, naprednjačke vedete poput Marka Atlagića, Marjana Rističevića ili Aleksandra Martinovića uživaju u tome, ali i njima ponekad zatreba slobodan dan, tek koliko da odmore jezik. A kad oni nisu na dužnosti, Vojislav Šešelj i njegovi radikali su uvek spremni da priskoče u pomoć.