Piše: Jusuf Trbić

Nedavno objalvljeni tekst o zločinu nad članovima porodica Sarajlić, Sejmenović i Malagić izazvao je veliko interesovanje, mada se o njemu i do sada sve znalo. Najnovije saopštenje OSCE-a da u BiH ima još oko 5.300 osoba koje će biti optužene za ratne zločine daje nadu da će žrtve ipak jednoga dana dočekati pravdu. Zbog toga je važno podsjećati na ono što se dogodilo, sakupljati činjenice o tome i objavljivati ih, jer to je jedino što možemo učiniti. U više navrata pisao sam o zločinima u aprilu 1992. i tokom ljeta te godine, a evo i kratkog sjećanja na zločine iz te godine koji možda i nisu tako poznati.

Zna se da se trenutno vodi nekoliko istraga o zločinima u Bijeljini, pa je i to razlog da nastavim pisati o onome što nam se dogodilo. Jer, lanac zločina u Bijeljini i Janji, koji je započeo prvog dana aprila 1992. godine, kao da nije imao kraja. Bošnjaci su bježali, kako je ko mogao, druge su odvodili u logore i na prinudni rad, a osrtali su ćutali i drhtali u strahu od onoga što se događa svakoga dana i svake noći. U Janji je 26. juna odveden Fadil Sinanović. Odvela ga je policija iz centra grada, njegovi posmrtni ostaci nađeni su 2007. godine. Grupa od 15 Bošnjaka, pokupljenih na ulici, odvedena je 28. jula u prostorije MUP-a, a zatim, nakon teškog mučenja, na obalu Drine kod Balatuna. Svi su poklani, jedan je uspio preživjeti. Mirsad Ganić je odveden iz svoje kuće 20. avgusta. Ubijen. Kao i Izet Okanović. U noći između 20. i 21. avgusta bijeljinska policija je iz dvorišta u Hambar mahali odvela tri mladića : Himzu Ferhatbegovića, Izeta Kastratija i Nusreta Brkića. Ubijeni. Kao i Jusuf Terzić iz Janje.Tu je na ulici ubijen i mladi, 19- godišnji Edin, jedinac Nedima i Slavice Hurembegović. Ahmu Golaćevića su odveli sa ulice. Ubijen. U kući kod kanala teško su pretučene, a zatim podlegle Dževahira ( 83 godine) i njeha kćerka Munevera, iz poznate porodice Dervišević. Policajac Dragan Čobić odveo je Faruka Bilalića i Mustafu Salkovića. Ubijeni.

Veliki talas bježanja uslijedio je nakon ubistva poznatog Bijeljinca Salke Kukića, drugi nakon ubistva članova porodica Sarajlić, Sejmenović i Malagić. Taj  strašni zločin ubrzao je iseljavanje Bošnjaka, ali se i točak sudbine, koji je u rukama držala srpska vlast, počeo okretati sve brže. Već 28. septembra nestao je dvadesetogodišnji Nedim Hamzić (1972).  Njegovi roditelji Zlatka i Hasan Hamzić-Beli izašli su ranije, Nedim nije htio. Imao je djevojku, pa mu se nije išlo. Ali, kad su ga Mauzerovi ljudi odveli i teško ga pretukli, i on je shvatio da je đavo odnio šalu. Javio se roditeljima u Austriju i rekao da mu je brat njegove djevojke, koji je radio u SUP-u, našao dvojicu rezervista koji će ga prevesti preko Pavlovića mosta, imao je kod sebe dosta para, platiće im. Tako je rekao. I nikad se više nije javio. Hamzići su podnijeli prijave, prevrnuli i nebo i zemlju, ali od Nedima ni traga. Do dana današnjeg.

Iz malenog dvorišta, u sokaku, u Ulici Filipa Višnjića, policajci su odveli Hajrudina Limanija (1967), da im da izjavu pa će ga pustiti, rekli su. Njegova majka Fatima (1937), sirota žena koja je u životu samo za patnju znala, tražila ga je, pitala, molila. Ali, Hajrudina nema, pa nema. Ni tada, ni danas. Kao da je u zemlju propao.

Sina su čekali i Velida i Jusuf Halimi. Njihov sin Mevko (1965) odveden je iz kuće u Ulici Jozefa Koukala, i nikad se nije vratio.U policiji su im rekli da ga više ne traže, jer je otputovao. Tako je sudbina, na isti način, povezala desetine bijeljinskih porodica i osudila ih da čekaju ono što nikada dočekati neće.

Istog dana kad su odveli Sarajliće, Sejmenoviće i Malagiće policija je odvela i Salku Ljeskovicu iz Janje. Njegova žena Šaha je u rano proljeće bila u posjeti kćerki, i kad je čula da se nebo nad Semberijom prevrnulo, vratila se kući, tamo su bili njen muž i tri sina. I ni odmorila se nije, u avliju upadoše policajci. Šta je radila u Njemačkoj, pitaju je. Vodili su je u policijsku stanicu tri sedmice, iz dana u dan, pitali je jedno isto, Šaha više nije znala šta da im odgovori. Vodili su je i u logor u Batković, pa na Manjaču, i na kraju je komšija, Srbin, uspio prebaciti Šahu i dva starija sina preko Drine. Salko nije htio da ide. Jedno veče neko im je ubacio bombu u sobu, Salko je čudom ostao nepovrijeđen, malog su pogodila dva gelera. Ujutro je komšija odveo dijete na previjanje, a deset minuta nakon toga policija je došla po njih.

Pune dvije godine od Salke nije bilo ni traga ni glasa. A onda stiže pismo, adresa pošiljaoca : Boljevac kod Zaječara, Srbija. Radni logor za bosanske robove. Šaha i djeca pokrenu Crveni krst, zamole državu Srbiju da im vrati Salku, ali Srbija – ni da čuje. Kaže, nije u ratu, a ako je Salko tamo, onda je dobrovoljno. Poslije pola godine Salko se javi, telefonom. I taman je počeo pričati, začuje se krik, pa krkljanje, i veza se prekine.

Tek nakon rata došao im je komšija, preživjeli logoraš iz logora Rtanj-Boljevac u Srbiji i ispričao kako su ga stražari našli dok je telefonirao, i odmah ga počeli tući. To mu je bio kraj. Komšija je donio njegov sat i poderani šešir. To je bilo sve što je ostalo od Salke Ljeskovice, u državi Srbiji, koja nije bila u ratu, i o ratu pojma nije imala.

Ako je ikada nebo zaplakalo, bilo je to kad su zaklali Ćehajiće. Dobri ljudi Mehmed (1929) i Rašida-Raša (1938) živjeli su u jednom od pet solitera u centru grada. Mehmed je bio portir u Komunalnom, radio je sve i svašta da prehrani porodicu. A porodica – velika. Ćehajići su u svom vijeku odhranili dvadeset i šest mališana, i Srba, i Bošnjaka, i drugih,  dvadeset i šest napuštenih anđela,  koji su kasnije, svi redom, našli svoje živote. I nikad nisu zaboravili dobre ljude, Mehmeda i Rašu. Mehmed je bio i vrijedni davalac krvi – dao je krv nepoznatim ljudima više od 120 puta. Pisale su o njima i novine, slikali ih, hvalili. Usvojili su i malog Samira Muratagića (1975) čija je majka Belkisa bila težak socijalni slučaj.

Ujutro 2. novembra 1992. godine komšije su došle na vrata, jer se Ćehajići nisu javljali. Pozvali su i policiju, razvalili vrata i ušli. Onda su ugledali stravični prizor. Tri tijela, iskasapljena, u ogromnim lokvama krvi. Krv svuda, po zidovima, po podovima. Desetine rana na tijelima. Malom Samiru bile su odsječene uši. Policija ništa nije otkrila, ni tada ni kasnije. Ili ništa nije ni tražila. U stan se odmah sutradan uselio Srbin, šofer u «Bijeljina-putevima». Mehmedovom sinu Hazimu, koji je živio u Janji, nije dao ni da priviri, ni bar neku sitnicu da uzme iz stana, za uspomenu.

Kad je policija uhapsila grupu razbojnika, nakon pljačke jedne srpske kuće u Suhom Polju, kod jednog od njih našli su sasušene ušne školjke. Za šta su mu trebale, Bog sami zna. Ali, za zločin nad Ćehajićima niko nije bio kriv.

Prije toga odveden je Mensur Ajetović (1957). Tek se bio vratio s radne obaveze iz Novog  Sela i otišao do prodavnice preko puta. Na ulici su se igrala djeca, i jedno od njih je uzelo bicikl čovjeka koji je malo prije toga ušao u prodavnicu. «Ostavi tuđi bicikl», rekao je Mensur, valjda po navici. I to je bilo dovoljno da se Srbi pred prodavnicom zgledaju, čudeći se, valjda, drskom Bošnjaku koji se usudio prigovoriti srpskom djetetu. Prvi komšija, nastavnik, koji je bio razrednik i Mensuru i njegovom bratu Safetu, pozvao je policiju. Uskoro je stigao kombi, šest policajaca u njemu. Odveli su Mensura golog do pojasa. Kad je brat požurio da mu doda košulju, rekli su: «Tvom bratu ne treba ništa».

Mensur se više nije pojavio. Kad su otišli u policiju, da pitaju za njega, istjerali su ih. Otac i majka su umrli za njim, od tuge, oboje za tri mjeseca 1996. godine. Mensura su našli tek 2007. i sahranili ga. U ljekarskom nalazu piše da je ubijen metkom. A u rješenju Skupštine opštine – da je umro.

I to je bilo sve. Samo je komšija, profesor, rekao na sve to : «Da sam znao da će ga ubiti, ne bih zvao policiju».

Bošnjaci su ginuli i na ratištu. Mobilisani, odvođeni su s radne obaveze pravo u rov, i ostavljani najčešće sa nekoliko metaka. Pa kako im bude. Poginuli su, tako,  Sead Tikveša i Miroslav Puljak, poginuo je tako i Smail Pašalić (1952), radnik bijeljinskog «Kurjaka». Odveden je u Obudovac, na liniju, po rasporedu : sedam dana radna obaveza – sedam dana rov. Kažu da je pred posljednji polazak plakao i dugo se opraštao od svojih, posebno od oca Ahmeta, žene Amire i sinova Jasmina i Muhameda. Jedno veče je ustao, iznenada je skočio i jedan od Srba koji su tu spavali, i zapucao. Tako su njima rekli. Nikakve istrage, ništa. U posmrtnici koju je štampao njegov «Kurjak» piše da je stradao nesretnim slučajem.

Smail Pašalić je imao pet sestara i dva brata. Svi su oni otišli iz Bijeljine nakon njegove pogibije. I više se nisu vratili.

Zna se da je dosta bijeljinskih Bošnjaka poginulo u srpskoj vojsci. Bili su mobilisani, uplašeni, bespomoćni, ili nisu imali novca da odu, ili im je neko u porodici bio bolestan ili star. O njima se ne priča, njihova smrt je dovoljno apsurdna – poginuli su boreći se protiv sebe samih, protiv svoje djece, svojih porodica. Bilo je i dobrovoljaca, čak i onih koji su bili oficiri u srpskoj vojsci, poput Pašage Halilovića,  Mustafe-Mujice Jahića ili Muhidina Hujdurovića, koje je na suđenju u Hagu pominjao i Slobodan Milošević. Nadam se da su do danas uspjeli pogledati sami sebi u oči.

Tužna je  sudbina Nevrese Salihović. Pravo ime joj je bilo Muhiba, ali su je svi znali kao Nevresu. Njen muž Ramiz je, kao i mnogi drugi, patio zbog svega, bojao se, pitao sebe i druge šta se dešava, kopnio iz dana u dan. Odvedu ga u bolnicu, on neće da se liječi. «Pustite me da umrem», govorio je. Kad su ga vratili kući, nije izdržao. Objesio se. Nevresi je ostalo samo da ide. «Ubiše mi Ramiza», govorila je, «nemam ja šta više ovdje tražiti». Sklonila se kod brata Džemila u Tombak mahali.  Bila je sredina ljeta 1992. godine. Uspjeli su naći čovjeka iz Popova da je odvede. Uzeo je 300 maraka i odveo Nevresu. Nikad je više niko nije vidio. Ostali su sinovi Refik i Rizah, ostala je kćerka Rabija, da se nadaju, i da je traže. Ali, sve je bilo uzalud.

Nisam mogao dokučiti sudbinu Muje Zilkića, koji je nestao u julu 1992. i Devlete Zilkić (1959), nestale sljedeće, 1993. godine. Šta je bilo sa Zlatanom Žepčaninom (otac Safet), koji je nestao 1992. ili Senijom Redžić (rođ. Telalović), nestalom 1994. godine? Kako su nestali sin i snaha Ruvejde Bektaš, iz stare kuće preko puta hotela ? Kako je ubijen vrijedni i časni Hasib Kupus (1947), koji je, kad puklo u Bijeljini, otišao u Arkanov štab da potraži komšije, da im pomogne? I šta je bilo s tolikim ljudima koji su nestali, pa se ne zna jesu li pobjegli, pa se sakrili, da ih niko ne nađe, ili ih je crna zemlja prekrila. Jesu li legli u svoj ili u tuđi mezar? I da li će iko ikada moći opisati cjelinu tragedije koja je pogodila Bijeljinu i Janju, gradove u kojim nije bilo nikakvog rata i nikakvih borbi?

Tijelo Mehmedalije Dale Lekušića nađeno je u jarku, pored ceste prema Tuzli, u prvim danima aprila. Ubicama ni traga. Kako je nestao Ibrahim Aljić Baja (1964), to niko ne zna. Nestao je bez traga i Bego Ramić (1954), kao i Mujo Batanović (1956), Jusuf (Osmana) Čindrak (1978) i Aljo (Edhema) Dedić (1967) nestali su negdje na Majevici, stradali su i Alija (Džemala) Jakupović (1954), Hajra Hajdarević kći Salke Alagića ( 1923), Hrusto (Nurije) Halilović (1942)…

Prema dostupnim podacima u 1992. godini ubijeni su i : Mensur (Ramuša) Ajetović (1957), , Dževad (Ramadana) Alijević (1943),  Ibrahim (Omera) Aljić (1964),  Rasim Avdić, Ešef (Šerifa) Beganović 1960), Osman (Bajre) Begović, Jusuf (Omera) Batanović (1941), pa Huso Benić, Kasim (Hajrudina) Bešlagić(1952), Rifat Bilalović, Mehmedalija Bilić, u prelasku preko Drine stradale su Derviša (1928) i Alisa Brkić (1982)  i Amila Zulčić  (1984). Ubijeni su i Mehmed (Mahmuta) Ćatić (1955), Avdo (Hasana) Demirović (1953), pa Adem Đilović, Munira (Alije) Džin (1951), Halid Godušević, Izet (Mustafe) Hadžić (1936), Dženad Hajdić, Denis (Ismeta) Hajrović, Nedžib i Salko Halilović, Mevko (Jusufa) Halimi (1965), Nedim (Hasana) Hamzić (1972), Rahman (Himze) Hasanović (1965), nepoznata mi je sudbina četvero Hatića : Elvira, Mehe, Raše i Zaima. Ubijeni su i Nedžad (Rašana) Hidanović (1972), Hamzaga Husić, Raif (Ahmeda) Imamagić (1927), Haso (Ahme) Imširović (1929), Alija (Džemala) Jakubović (1954), Dževad (Zuhdije) Jašarević (1956), Izet (Ilijaza) Kasić (1963), Fatima Komadarić, kćerka Hasana Jasikovića (1934), Amir (Huse) Korajčević (1963), Sead Krajinović, Sejfo (Mehmeda) Mehmedinović (1947), Šemsa (Abdulaha) Mehmedović (1945), braća Asim i Murat Merić, zvani Mrki, sinovi Rasimovi, rođeni 1965. i 1952. godine, Amir (Hasana) Mešković (1956), Muhamed (Fikreta) Mulabdić (1964), Munira Muratović, Alija (Muje) Musić (1935), Sakib (Mustafe) Numanović (1937), Izet Okanović, Džemila (Huse) Osmanović (1929), Dževad Osmanović (1978), Fadil (Ahmeta) Podrug (1941), Admir (Redžepa) Šabanović (1968), sin ubijenih Redžepa i Tife, Muhamed (Hilme) Sahačić (1964), Hajrudin Salihagić (1944), Juso Salkić-Kobac, Mujo (Latifa) Salkić (1960), Mustafa (Demira) Salković (1964), Mevludin (Zahida) Serdarević (1958), Muharem Sidarević, Fadil (Osmana) Sinanović (1955), Maid Sinanović, Bedirhan-Bego (Ahmeta) Šindrić (1943), Edin Škrijelj, Juso i Sabiha Smajić, Šefik (Osmana) Smajić )1955), Meksud Softić, Ibrahim (Halida) Suljanović (1926), Sulejman (Smaje) Tantula (1929), Nedžib Zečević, Devleta (Bajre) Zilkić 1950) i Mujo (Mehmeda) Zilkić (1976), Zlatan (Safeta) Žepčanin (1955). Neka od ovih imena već sam pomenuo. Da li su svi ovi podaci tačni, koliko njih je još ubijeno, za koliko njih se traga, koliko je onih o kojima se ne zna ništa – to ostaje zadatak za nekog budućeg istraživača.

Nama, koji smo preživjeli, i dane provodimo s mrakom u duši, ostaje da pamtimo, da se raspitujemo i da, ako možemo, zapišemo, da buduće generacije znaju šta je snašlo nas, da to isto ne bi snašlo i njih. Mislim da prečeg zadatka nemamo.

Komentari