Kad četnici jašu

155

Četnička rampa za partizana Stevu

Piše: Slobodan Dukić

Otkud takva rešenost beogradske vlasti da ne dozvoli da tako jedna laka kurvinjska figura poput te babe od kapetana ne stane pred zagrebački tribunal? Vrag će ga znati. Možda zbog onog brat je mio, ma kakva gnjida bio. Ili je to strah od srpske dijaspore u Australiji koja preti pičvajzom, ako Draguljče završi u rukama Hrvata.

Još  se ne zna da li je australijski šef diplomatije otvorio kovertu sa Selakovićevom molbom  da Beograd, umesto Zagreba, sudi  vagabundi Draganu Vasiljkoviću. Onom kninskom  paraderu i manekenu. Ali je zato iz Pantovčaka u Nemanjninu 11 odapeta čvrga. Izvesni  doministar vanjski kvrcnuo je po glavi Selakovića upozoravajući  da  je to sanak pusti. Mi smo uskladili pravosudje sa Evropskom unijom čiji smo član, a vi u Beogradu još niste ni otpočeli pregovore o 23 poglavlju. Dakle, pravosuđu, kaže ovaj doministar spoljni. Dodaje kako će kapetanu Draganu biti pošteno suđeno.

Ali  zna Kep da čita između redova. Zna da, kad ga Australjijanci sa dalekog petog kontinenta  dopreme u Zagreb kao kengura u kavezu, da ga u ćuzi čeka topli zec. Zato dok strepi od  ekstradicije, skirliče kao cuko. Pravoslavni Božić doživljava kao noćnu moru sanjajući kako se otvaraju tamnička vrata, dok pistom rula avion spreman da ga transportuje u Hrvatsku. A dođu li mu u san one akcije etničkog čišćenja, kad je vitlajući dugom cevi govorio kako je sa Hrvatima završio.

Dok se čeka spuštanje zavese na tu božićnu grotesku, setih se jednog razgovora  sa  generalom u penziji Stevanom Mirkovićem, poslednjim načelnikom Generalštaba JNA. Ali prave. Oni posle njega već su bili prsti na ruci Slobodana Miloševića, a JNA je bila samo magacin sa topovskim granatama za Mladića i četnolike krajiške Srbe. Srpskohrvatski sukob je uzimao maha, a sledeći  antifašistička uverenja general, titoista i nekadašnji komesar Desete krajiške divizije ponudio je  vojničke usluge četničkoj komendaturi u Kninu. Tištala ga sudbina Banijaca, Ličana i Kordunaša kojima je nad glavama lebdelo ponavljanje tragične sudbine pravoslavaca u Pavelićevoj endehaziji.  Milan Martić, sa svoje visoke pozicije bivšeg uličarskog pandura  pljunuo mu je u lice odgovor: Ne primamo partizane! Četnička rampa za partizana Stevu. Kakav blam za teškog centra jugoslovenske antifašističke gerile.

Otkud takva rešenost beogradske vlasti da ne dozvoli da tako jedna laka kurvinjska figura poput te babe od kapetana ne stane pred zagrebački tribunal? Vrag će ga znati. Možda zbog onog brat je mio, ma kakva gnjida bio. Ili je to strah od srpske dijaspore u Australiji koja preti pičvajzom, ako Draguljče završi u rukama Hrvata. Da nešto smrdi, da presija postoji, govori i preksinoćni  TV razgovor sa Vladimirom Vukčevićem, tužiocem za ratne zločine. Tu se tužilac požalio da je duboko ušao u istrage o komandnoj odgovornosti nekih visokih zverki-generala kad je reč o ratnim zločinima, a onda mu je pisar doneo doneo rešenje o penzionisanju. Vukčević zna da je prevalio 65. Po sili zakona mora u mirovinu. Ali javno pita zašto ga penzionišu na polovini mandata. Jal generali beli medvedi, jal novinari koji su umesto u tintu pero zamakali u krv, tek neko hoće da tužiocu namakne kesu na glavu. Izgleda da je hrabri tužilac zaorao  duboke brazde, iz kojih izviruju neke kosti. Bog da prosti.

Domanovićev duh peva ovih dana: Međ Srbima prilike su takve, slave babe, preziru junake.

 

(tacno.net)