Odbrana sramne politike varvarstva
Piše: Pavle Radić
Srbija ni po koju cenu ne treba da uvodi sankcije Rusiji, one pogađaju običan narod. Iskusili smo to devedesetih – na pravdi boga – na sopstvenoj koži, trube srpski nacionalisti svih fela. Putin, Rusija i ruski narod nikako nisu odgovrni za rat u Ukrajini. To je rat – tumači vladajući nacionalistički i bezmalo isti opozicioni um – koji Zapad vodi protiv Rusije i svakog ko se ne ponizi pred je l’ da njegovim hegemonističkim pretenzijama. Pravdoljubiva majka Rusija i Putin koji ju je uzdigao sa kolena, u Ukrajini – Lenjinovoj izmišljenoj lažnoj državi i lažnom zasebnom narodu (poznate su vam ove kvalifikacije?) – vode bitku za spas bar pravoslavnog sveta od truleži obezbožene zapadnjačke kleptokratije, masonerije i koterija.
Tako zadrigli srpski nacionalisti sažimaju varvatstvo Putinove Rusije u Ukrajini, svodeći ga na legitimnu odbranu je l’ da pravde i istorijske istine po meri svoje nacionalističke pameti. I tako brane sramnu srpsku politiku svrstavanja na stranu varvarstva. Tako odgovaraju i na apele civilizovanog svet, da se pred golgotom Ukrajine i ukrajinskog naroda barem simbolično – uvođenjem sankcija agresoru, ako već izostaje slanje materijalne pomoći žrtvi – Srbija svrsta na stranu stradalnika pred divljaštvom pomahnitalog Putina. Ali avaj, nacionalistički um ustrajava na sumanutostima lišen stida i bilo kakvih moralnih normi, što će dakako itekako koštati Srbiju i srpski narod kao i sve nacionalističke ludosti u kojima živimo poslednjih decenija.
Tačno je da narodi – ruski sada, srpski i nedavno i sada – kao celina ne donose odluke ni o ratu, ni o miru. Ne donose ih direktno ni narodi u demokratskim društvima gde su izbori za vlast zaista izbori a ne farse, ali ih donose posredno birajući upravljačke elite izložene stalnoj kontroli kritičke javnosti. U nedemokratskim državama izbori za vlast su farse, a kritačka javnost koja bi trebala da kontroliše upravljačke elite misaona je imenica. U nedemokratskim, u uzurpiranim društvima, vladajuće oligarhije grabe svu moć sprdajući se sa institucijama i zakonima, donoseći sve odluke shodno interesima vaninstitucionalnih centara moći i neretko – kao u slučaju Putina i Miloševića – saglasno svojim sumanitim mesijanskim fantazmima.
Legitimno je pitanje krivice i odgovornosti naroda – a o njemu je ovde reč, o njegovoj patnji pod sankcijama uvedenim ’na pravdi boga’, jer je on – narod koji pati pod sankcijama – alibi nacionalističkoj Srbiji za izbegavanje uvođenja sankcija Rusiji koja besomučno razara Ukrajinu.
Što se dakle tiče krivice i odgovornosti naroda koji pati pod ’na pravdi boga’ nametnutim sankcijama, stvari stoje diferencirano. Krivične odgovornosti – koja bi se mogla pravno sankcionisati – narod nema, jer kao celina ne donosi odluke. Što se pak tiče njegove političke i moralne odgovornosti za zlo i patnje koje su posledica rđavih odluka njegovih upravljačkih elita, narod ih itekako ima. Na kakvim-takvim, taman i farsičnim izborima, narod ipak daje ne jednokratnu, nego višekratne podrške svakakvim manipulantima i bagri. Opravdanje da je manipulisan – što je apsolutno tačno, jer su laži, podvale i manipulacije okosnica svakog autoritarnog i totalitarnog društva – ne oslobađa narod od političke i moralne odgovornosti.
I u Srbiji je tokom zločinačkih Miloševićevih ratova, kao i sada u Rusiji dok traje razaranje Ukrajine, uprkos strogoj kontroli medij, ipak bilo mogućnosti da se koliko-toliko sazna istina o zlu tih sramnih ratova i zločinstvu njihovih očeva. Razume se za one koji su hteli da znaju istinu, koji su se stideli i stide zla i koji osećaju solidarnost sa žrtvama ratnog bezumlja. Ti i takvi su se bunili i suprotstavljali banditskim režimima. Tamo gde se oko neprijatne istine elite ali i narod prave naivni, gde izbegavaju pošteno suočavanje sa istinom, društvo je u moralnom rasulu u kojem vladaju normalizovane laži, pritvornost i dakako kriminal, banditizam. Time neminovno i egzistencijalna beda i beznađe.
Ne svedočilimo li upravo tome u današnjoj Srbiji, kao što će se o tome svedočiti i – već se svedoči – u Putinovoj Rusiji?
Da ne bi bilo hipokrizije i bajagi moralnog zgražavanja zbog sankcija, treba reći da se one uvode nekoj zemlji kad nema drugog načina da se obuzda njihova destruktivna moć prema drugima, prema susedima ili – ne manjka ni toga – prema vlastitom narodu, prema vlastitim građanima. Uz jasnu svest da će pogoditi običan narod, one sa dna socijalne lestvice, uz svest da vladajuće bande neće osetiti njezine posledice nego će nastaviti destruktivnu spoljnu i unutrašnja politiku, sankcije se uvode dakle da bi se smanjile ubilačke moći podivljalih režima. Postoji li drugi načini da se zločinstvo tiranskih režima smanji, da se smanje patnje miliona ljudi?
Bez obzira na enormno visoku cenu koju plaćaju oni koji uvode sankcije Rusiji (energetska kriza, visoka inflacija, pad privrednih aktivnosti i mogućnost recesije), one se nameću ne zbog namere obaranja Putina sa vlasti – on je problem (ili nije?) ruskog društva – nego isključivo radi smanjenja razornog ratnog potencijala Putinove soldateske koja bukvalno ravna Ukrajinu.
Apstraktni humanisti kažu, sankcije su nehumane. I jesu. A jesu li humana razaranja i patnje miliona ljudi, žrtve obezljuđenih zločinaca koji dobijaju podršku naroda – znamo zašto – koji zbog toga posle i sam pati i postaju žrtve vlastitih zločinaca? Više ili manje dobro ciljane sankcije usmerene na obaranje razornog potencijala agresora jedini su način – uz materijalnu i vojnu pomoć – žrtvama agresije i nasilja. Običan narod Rusije je – kao i u drugim društvima gde vladaju tirani – koletaralna žrtva sankcija, koja se ne može izbeći. Trebalo bi to da ga barem malo podstakne da razmišlja, kad izlazi na makar i farsične izbore. Nažalost, ta očekivanja su nerealna kako u Putinovoj Rusiji, tako i u Vučićevoj Srbiji.
Tačno je da sankcije ne pogađaju bandite na i oko vlasti, što prigovaraju moralisti koji su protivnici sankcija, čak i ako im sankcionišu imovinu sklonjenu u sigurne banke i nekretnine na je l’ da trulom Zapadu. Banda se uvek snađe, kao pijavica, na račun drugih. Štaviše, u bezakonju geta – na šta se svode sankcionisane države – banditi se dodatno bogate i pljačkaju. Srpsko iskustvo iz devedesetih je u tom smislu upečatljivo – sred bede velike većine građana banditi su sticali prve milione koje su posle ukidanja sankcija u koruptivnom postmiloševićevskom periodu koji traje do danas oplodili do stotina miliona, pa i milijardi. Evra ili dolara, dakako. Danas je to – čast izuzecima – srpska elita.
Oni koji su u Srbiji protivnici uvođenja sankcija Rusiji – jer je l’ da pogađaju običan ruski narod – jednom jedinom reči ne spominju obični ukrajinski narod. Šta ćemo sa njihovim patnjama, sa pogibeljima, sakaćenjima, sa razorenim domovima, školama, bolnicama, sa uništenom elektro i vodovodnom infrastrukturom, sa nestašicama vode, hrane, sa mrazevima koji će tek da stežu a narod nezaštićen, sa egzodusom Ukrajinaca biblijskih razmera?
Misli li recimo o tome obični narod Rusije koji će da pati zbog ’na pravdi boga’ nametnutih im sankcija? Misle li o tome bezdušni srpski nacionalisti koji su solidarni – a i to lažno, samo verbalno – sa je l’ da bratskim narodima (razvrstavanje naroda po kriterijumima navodnog bratstva je nacionalistička budalaština posebne vrste)?
Misle i brinu, kao što su devedesetih za vreme ratova brinuli o patnjama drugih naroda na koje se u borbi za teritorije usmerio Milošević, izlažući i svoj narod patnji i stradanju. Srpskom nacionalizmu ogrezlom u hipokriziji – kao i svakom nacionalizmu – ljudska solidarnost sa onima koji pate a nisu zbog pomućene pameti izvikani kao bratski narod, solidarnost sa stradalnicima daleko je od pameti.
Beščašću pimitivnog uma nema kraja.
(autonomija.info)