(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

Kreatori velikog zločina su mislili na sve. U Bijeljini će isprobati svoju mašineriju zla, u Bijeljini koja je u potpunosti bila u rukama SDS-a, pa nije bilo ni najmanje opasnosti za nove borce za velikosrpsko zemaljsko carstvo. Poslaće poruku svijetu da su krenuli s ubijanjem, da vide kako će svijet reagovati, hoće li im konačno dati zeleno svjetlo za ono što su naumili. Najzad, ubijaće  muslimane na najveći muslimanski praznik –Bajram, da i njima pošalju jasnu poruku šta će im još učiniti i zašto.

Mirsad Osmanović nije znao ništa od toga. Od srijede je pucalo i tutnjalo, pa se on zatvorio s porodicom u kuću, u Ulici Đure Jakšića.  Njegova mlada žena Safura stisla je uz sebe dvoje mališana, devetogodišnjeg sina Vehida i malu, jednogodišnju Selmu, čekajući da zlo prođe. Niko od njih nije izlazio iz avlije.

Došao je i Bajram. Na Radio-Bijeljini su govorili da je sve u redu, grad je, kako rekoše, slobodan, savladani su nekakvi pobješnjeli muslimanski ekstremisti, pa se sad može slobodnije disati. Čak su i Bajram čestitali muslimanima. I u kući Osmanovića zavladalo je olakšanje.

Od kako su mu umrli roditelji, otac Medija i mati Munira, Mirsad je Bajram dočekivao u svojoj kući, s porodicom, u tihoj i svečanoj atmosferi. I ovoga puta je rano ustao, malo su pospremili po kući, a onda je Safura postavila bajramski ručak. Jeli su u tišini, jer ih strah još nije napuštao. I dok je Safura raspremala sto, Mirsad je izašao u avliju, na česmu. I tek što je potekla   voda, Mirsadu se učinilo da se neko kreće iza šupe. Okrenuo se i ugledao čovjeka u šarenoj uniformi, s crnom kapom na glavi i automatom u rukama. Za trenutak su se pogledali u oči, a onda je ciknuo rafal. Mirsad se uhvatio za prsa i polako pao na zemlju, pored česme iz koje je tekao tanak mlaz vode.

Safuri je suđe ispalo iz ruku. Istrčala je na vrata i vidjela čovjeka u uniformi kako laganim korakom izlazi iz avlije, kao da šeta. Izašao je na kapiju, bezbrižno, i ni okrenuo se nije. Nevjerica joj je zaustavila dah. Je li to moguće? Njen Mirsad je ležao u lokvi krvi, a u širom otvorenim očima ogledalo se  prozračno aprilsko sunce.

…………………………………..

« Sutradan su pozvali porodice i rodbinu onih koji su stradali u sukobima, kako su rekli. Kakvim sukobima? S kim je sukob imao naš Mirsad, dobar i miran mladi čovjek, koji nikad ni mrava nije zgazio? S kim je imao sukob u svojoj avliji, na Bajram, pred ženom i dvoje male djece? I kome je Mirsad mogao biti kriv, i zašto?

   Sakupili smo se pred bolnicom, a onda su nas pustili da odemo do mrtvačnice. Ono što sam tad vidio bilo je nešto najstrašnije što sam u životu vidio, najstrašnije što se moglo zamisliti. Na livadi pred mrtvačnicom ležali su leševi, najmanje tri stotine njih, nabacani kao stabla, kao vreće, jedni preko drugih. I mrtvačnica je bila puna, sve je bilo puno, vazduh je mirisao na smrt, svuda okolo samo leševi, i mi, paralisani od užasa, od nevjerice, od straha. Onda je neko dreknuo da požurimo, jer ima mnogo posla, neka svako nađe  svog mrtvaca, pa da onda potpiše revers da ga je primio. Kao da nam dijele pakete. Ljudi u uniformama šetali su okolo, nezainteresovano, kao da su na izletu. Onda smo krenuli da tražimo. Na ulazu u mrtvačnicu lešao je Bego Šindrić, preko njega su prelazili neki ljudi. Dva brata Denjagića, Nedim i Mirsad, ležali su jedan pored drugog, kao da ni u smrti nisu htjeli da se razdvajaju. Mirsada sam jedva našao, preko njega je ležao leš nekog mladog čovjeka. Sklanjao sam ga s Mirsadovog tijela, krv je bila svuda okolo, užas mi je stegao srce, činilo mi se da sam pun nekakvog mraka koji se širi, širi, pa će na kraju eksplodirati i raznijeti i mene i ovo more smrti…

   Tijelo smo odvezli, svako je morao potpisati potvrdu,  a kad smo se vratili da potražimo ostale, rekli su nam da je njima kraj radnog vremena, pa će sutra nastaviti da dijele… mrtve. Mirsada smo sahranili taj dan, a iskopani su bili i mezari za Denjagiće. Ali, kad smo sutradan ponovo došli, u mrtvačnici i ispred nje više nije bilo leševa. Cijevi automata podigle su se prema nama : « Nema više nikoga, svi sad kućama, da i vas ne pobijemo.» Sageli smo glave i krenuli nazad. Mnoge od tih mrtvih, naših mrtvih, ni do danas nismo našli. Čuli smo da su ih sve pobacali u Drinu. Nedim Denjagić  je nađen u Sremskoj Mitrovici i sahranjen na šehidskom mezarju u Bijeljini. Ostale još čeka prazan mezar. A ako ih ne nađu, njihovim najbližima ostaje samo da im iskopaju mezar u samima sebi, da ih tu sahrane i prouče im Fatihu. Drugoga nema.»

Komentari