Zna duša kako mi je

204

(odlomak iz knjige “Majstori mraka”, autora Jusufa Trbića)

U skromnoj kući usred hladovine Fata Bukvić ispija jutarnju kahvu na brzinu, a onda motiku na rame, pa put pod noge. Valja stići do njive dok je zarana. Popodne se vraća, umorna i prašnjava, da sebi i sinu Zekerijahu zgotovi ručak, pa nazad na rad. Kad mrak pokulja u avliju, valja završiti domaće poslove, dok se još vidi. I tako iz dana u dan.

-» Tako mi je stalno, nemam vremena za odmor. Fala Bogu da se još može raditi, koliko-toliko, al da je moj Bego tu, ne bi bilo problema. A kako njega nema, mi k*o da ni puta, ni pravca nemamo. Sve nešto radimo, a ovolika praznina u nama, pobjeći se od nje ne more. Moj Kijo je još na njivi, nema jadnik kad glavu da digne. A da je teško, teško je. Malo zemlje, nas dvoje, sve nam fali, sve nas žulja, nikako da izađemo na prav put.»

Zašuti Fata, u zemlju gleda, avliju ispuni  dubok uzdah, kao da iz nekakvog bunara izlazi, a bunar u njoj, mračan. Njen muž Bego Bukvić  (rođen 1944. godine) bio je, kažu, prva žrtva u Janji. Ni kriv ni dužan, strašnom smrću je platio početak ostvarivanja nečijeg krvavog sna zvanog Velika Srbija. Zapravo, u bosanskim selima i gradovima stvaralo se, etničkim čišćenjem, ubijanjima i progonima, predsoblje buduće Velike Srbije, predsoblje koje se zove Republika Srpska.

-« Živjeli smo tolike godine mirno i zadovoljno. Nismo nikad imali previše, ali, nije nam ni trebalo. Troje djece smo izrodili. Jedan sin je umro, ostali su Zekerijah ( rođen 1971.)  i Begajeta ( 1968. godine).

Kad je puklo, onoga aprila, niko ovdje nije znao šta se dešava. Znali smo samo da nas je smrt nekako zaobišla tih dana, i nastavili smo da radimo i živimo, nadajući se da sve to neće dugo potrajati. I onda, k*o da nas je grom pogodio. Bio je 13. maj 1992. godine. Pred kućom se zaustavio policijski auto. U njemu su bila tri policajca, tri Bošnjaka : Husein, Mekso i komandir Hadžaga. Mekso je ostao u autu, ona dvojica su izašla i Husein je pozvao mog Begu. Šta će mu  Bego, mislim ja, pa on se nije ni mravu zamjerio, a kamoli ljudima. Kažu : mora poći s njima u Stanicu, na ispitivanje. Kakvo ispitivanje, zbog čega? Policajci nisu bili raspoloženi za priču. Begu su poveli onakvog kakav je bio, bez kaputa, bez čarapa, samo je cipele uspio navući na noge. Rekli su da ga vode u Stanicu u Bijeljinu.

Moja Begajeta je otišla kasnije za njima, odnijela ocu kaput i još nešto haljina, ali je nisu pustili. Rekli su joj samo : « Neće njemu to trebati.» Nas je nekakav strah uhvatio, pa davi, ne pušta. Kako to – neće mu trebati? Zašto?

A onda su ga povezli u Zvornik. Zamolio je da ga puste da vidi kćerku, ona je bila na ulazu u fabriku. Auto se zaustavio, ali mu nisu dali da izađe, nit njoj da mu priđe. Samo su se pogledali. On je imao lisice na rukama, k*o da je robijaš, a poštenijeg čovjeka nije bilo na svijetu. I otišao je. Begajeta i danas sanja taj njegov pogled, tužan, k*o da je znao šta mu se sprema.

Mi kod kuće – da svisnemo od brige. Treći dan više nisam mogla izdržati, krenula sam i ja u Zvornik, pa šta mi Bog da. Taman izlazim iz avlije, kad – stiže policijski auto. Izađoše, ozbiljni, i kažu : Bego je mrtav, treba da idemo u Zvornik da ga identifikujemo. Meni se svijet okrenuo, nisam više znala gdje sam. Nisam se ni pribrala, a oni opet sjedoše u auto i odoše, k*o da ništa nije bilo. Ja samo što nisam umrla. Kako mrtav? Pa, policija ga je odvela, mi smo naučili da policija čuva ljude, čak i najgore kriminalce, otkad to policija ubija ljude? Al džaba su bila sva pitanja. Odem u Zvornik. Moj Bego u mrtvačnici. Otkrili ga do pola. To što sam tad vidjela, još mi je ovdje, u grlu, i guši me, ne pušta. Bio je tako izubijan, modar, da sam ga jedva prepoznala. Sjekli su ga žiletima, ovako, sa strane, žiletom urezali : «fašista». Glava mu je bila … razbijena, crna od udaraca, metak mu je prošao kroz usta i izašao na tjeme. Ja više nisam mogla gledati. Oni koji su ga vidjeli, kad se mejt gasulio, kažu da ga je bilo strašno pogledati. Al ja, od tog trena, k*o da nisam znala za sebe, sve je to bilo k*o neki grozni san, neka mora, i kad mi moj Bego izađe u san, onako ubijen, ja se sva tresem, k*o prut, i više za mene spavanja nema i mira nema.

I kako on ode, sve mi nekako krenu nizbrdo. Sin mi je umro, zet umro, a Begajeta ostala u Njemačkoj. Nije se htjela vraćati, nije mogla, toliko je nju sve to pogodilo. Mi smo se vratili, ja i Kijo, i duramo koliko moremo i dokle moremo. Za mog Begu niko više nije ni riječ rek*o. Ni policija, ni sud, niko, k*o da ih se i ne tiče.

Živimo mi, i teglimo, ne znam samo dokle ću ovako moći. I šta da ti još kažem kako mi je.

Zna  duša moja kako mi je.»