Piše: Dragan Bursać

Dok šetam Krajiškom Ljepoticom, Banjalukom, neprijatno brujanje iz zvučnika remeti mi udisanje februarskog vazduha. Naime, kad čujem spikera, ja ne mogu da dišem, duboko iz stomaka. A, to mi je naredio moj ljekar.

-Samo iz stomaka, diši jako. Udiši na nos i izdiši na usta. Bez nerviranja!

Tako govori, pa sve unjka, on, liječnik moj porodični. I još mi kaže da se odmaram. Uzeo mi je pri tome zadnjih 10 maraka participacije. Nije pomoglo ni to što sam mu kao sulud gurao pod nos ovjerenu knjižicu.

-To ti okači mačku o rep i ostavi novce na prijemnom. I ne zaboravi račun, drao se na mene moj, porodični.Odmaraj!

A kud ćeš ljepšeg odmora od onog u Republici Srpskoj. No stress, no biznis, no work… No sex, ako hoćete. Ma sve no no. To je moja Republika Srpska! Dakle, imam neviđenu sreću i čast da živim u Republici Srpskoj. A tu je i faktor putovanja. Uštedio sam na putu. Vidite, ja ne moram putovati nigdje da bih našao svoju sreću. Preciznije, samo sam otvorio vrata od stana i izašao van. Do centralnog banjalučkog Parka “Petar Kočić”.

Maglovit i tmuran dan. A, ja onda zamišljam sunce. Ono mi je, tako izmaštano, milovalo lice i sijalo uopšte po čitavoj Srpskoj. Ptičice su se oglašavale, ne pretjerano glasno, da ne remete taj či ritual penzionera koji hodaju oko kontejnera i duhovno se sjedinjuju sa prošloizbornim posterom Velikog Vođe.

Kažem, šetam parkom i začujem spikera koji iz parkovskih zvučnika priča nešto o nekoj Tuzli, tamo nekim protestima koji se šire Federacijom. Od Bihaća, do Sarajeva i Mostara. Nabrajao je on još neke gradove,  fakte, ali moje uho je bilo iziritirano, a ja iznerviran do zla Boga. Ta, krenuo sam u šetnju parkom! Još su sinoć najavili da će danas u parku biti dan Vitni Hjuston. Da me jebete, ne znam zašto, ali mi se učinilo zanimljivo da čujem Vitniku namjesto spikera koji je smarao sa protestima u mrskoj Federaciji.

-Ništa mi neće ovaj dan pokvarit’, rekoh za sebe naučeno i dodadoh, nek se Balije nose u tri lijepe, iz srca.

Valjda iznerviran, zastao sam i promislio. Osim što mi kvare dan, ti Tuzlaci i ostatak ekipe me ne iritiraju pretjerano. Bune se jadnici gdje ništa nemaju i to je OK. Ono, ne treba me smarati spiker sa tim audio slikama, ali ajde de. I onda promislim koliko sam srećan što živim u Republici Srpskoj. Da se razumijemo, ne znam ja šta je i kako u toj Tuzli i Sarajevi, ali ovdje je zamalo sjajno. Mati mi tuče 300 maraka penzije. Brat i žena mu imaju zajedno bezmalo 900KM. Ne bune se. Lijepo im je svima.

Ovi što imaju četvoro i više djece, kažu da im je država dala još 50KM za četvrto dijete.Malo li je?! Lijekova nema stalno, ali ko’ da ih ima kod njih tamo u Federaciji?! Navikne se čovjek, očvrsne.

Masa mojih prijatelja ne radi ništa za 1000KM u državnim firmama. I upamtite, kad god kažem država, mislim na Republiku Srpsku, da se zna. A, toga nema nigdje u svijetu. To je naša Srpska.

Profesori mogu predavati na neograničenom broju fakulteta, studenti mogu završiti fakultete odmah po uplati zadnje rate kredita. Imamo više svršenih studenata po glavi stanovnika od Jejla.

Čujem penzionerima će opet biti povećana penzija za 3KM. Radnici rade, tu i tamo. A i kad ne rade, šta ih briga. Zezaju se, potražujući 20 neisplaćenih plata. Lijep hobi.

I niko, niko od njih se ne buni, ne protestuje, ne demonstrira. Kad je ovo fin strpljiv i smiren narod. Razuman nadasve. Shvata narod situaciju i shvata koliko se naši političari bore za njihov boljitak.  Ne da se ovaj narod isprovocirati. Bićemo gladni, ali nećemo za inat Federaciji na ulice. Srpski bušido! A, ne kao oni iz tamo neke Tuzle.

To me razmišljanje o nekim protestima kao svakog Republikosrbijanca uznemirilo preko svake mjere. Sjedoh u parkovski kafić, čisto da odušim dušom.

-Šta pijete, prekinu mi kontemplaciju konobar?

-Neću ništa, hvala, odbrusih dosadnjakoviću.

Poslije par minuta, moju misleću idilu iznova prekinu narečeni konobar, donijevši mi nekakav račun.

Na njemu je písalo:

-Neću ništa, 1KM

U potpisu, Mile.

I dok sam po džepu prebirao onih 20 pfeninga koje mi je jutros mati dala, po navici, čisto onako, protiv uroka, ostalo joj od penzije, oblio me hladan znoj. Nemam Mili da dam koliko je predvidio.

-Druže, gospodine, jel’ može 20 feningi?

-Može, a sad odjebi iz kafane, superiorno će Mile.

Bio sam mu zahvalan. Njemu i Republici Srpskoj. Što svi zajedno postojimo. Jebo Federaciju i njihove proteste, kod njih je sranje. Kod njih ne možeš naručiti ništa za 1 marku.

Na radiju je i dalje urlala Vitni. Drčno sam krenuo kući, gdje me je čekala stara, koja od  7 jutros mota duvan. Pozajmila joj komšinica 3KM od povišice, pa kupila nešto papira. Duvan donio brat. Uvijek se nađe za primarne poroke.

U tom me prenu “Bože pravde”. Sa mog telefona. Iznenadih se. Niko me ne zove danima. A, ja nisam nazvao drugu osobu ima pola godine, nemam za kredit. Ali naš MTEL me dobroćudno još ne skida sa mreže. Fin neki svijet.

-E, ‘oćeš idemo zajebavati demonstrante, urlao je sa druge strane Ogi?

On, znate, radi u jednoj državnoj firmi i ima službeni telefon.  Malo je stranački aktivan, a i trudi se, brate mili. Kaže da će uskoro završiti neki fakultet, neku organizaciju, pa će biti šef sektora. Ako njegovi pobijede u oktobru.

-Šta je Ogi, i ja ću grlato?

-Ajmo zajebavati neke pedere gejove. Ispred pozorišta se skupilo njih šaka jada, pružaju podršku onim Balijama u Federaciji. Biće i piva, donijeće naši, veselo će drug moj provjereni.

-Aha. A, pivo se ne plaća?

-Ma jok, džaba je, sredio Mile.

-Pa meni je ovdje naplatio samo sjedenje jednu marku.

-Ko?

-Pa, Mile.

Ma nije taj Mile, odrešito će Ogi. Ajde požuri.

Drugari, meni je prelijepo u Republici Srpskoj, evo i dan mi je dobio smisao. Odoh zajebavati te gejeve pedere što ’oće Tuzli pomoći.

A, svi vi, miševi, ako vam je loše, marš u Federaciju!

 

(www.buka.ba)

Komentari