Dvadeset i jednu godinu posle

Piše: Filip David

Dvadeset i sedmog februara 1993. izvršen je jedan od najmonstruoznijih zločina. Pripadnici srpskih paravojnih formacija oteli su grupu putnika na železničkoj stanici Štrpci, opljačkali ih, mučili i potom streljali, a tela su bacili u jezero Perućac. Jedina krivica otetih putnika bila je njihovo etničko poreklo, osamnaestorica su bili Bošnjaci, a jedan Hrvat. Po svemu što se zna i onome što je u međuvremenu dokazano otmica je izvršena uz logističku podršku Železnica Srbije, MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije.

Dvadeset i jednu godinu posle zločina po naredbama Tužilaštva Bosne i Hercegovine i srpskog Tužilaštva za ratne zločine na području ove dve države sprovedena je policijska akcija u kojoj je uhapšeno petnaest osoba osumnjičenih za otmicu putnika iz voza u Štrpcima.

Šta se i kako dogodilo pa je došlo, istina sa velikim zakašnjenjem, do ovakvog obrta, onda kada su mnogi već poverovali da će ostati nekažnjeni izvršioci i saučesnici ovog zločina? U međuvremenu ubice i zločinci postali su poznati biznismeni i ugledni ljudi u svojim sredinama.

Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević u intervjuu za Novi magazin izjavljuje: ”Istraga je dugo trajala zato što su, očigledno, odmah nakon izvršenog zločina počele opstrukcije… lično sam bio začuđen do kog nivoa idu.”

Naravno, postavlja se pitanje zašto je tužilac svih ovih godina ćutao o tim opstrukcijama i koliko se može govoriti i o njegovom udelu i njegovoj krivici zbog dugogodišnjeg prećutkivanja da opstrukcije ima. Ali je još važnije ko je, kako i zašto učestvovao u toj opstrukciji.

Odgovori se mogu lako pronaći i nisu tako skriveni kao što se nekome može učiniti. U tome i jeste apsurdnost čitave situacije, to što se mnogo toga već dugo pretpostavljalo ili znalo, ali nije bilo dovoljno građanske hrabrosti, odlučnosti javnog mnjenja, niti snažnih institucija da se zločinci pohapse i kazne. Država nije mogla da to učini jer je i sama bila kriminalizovana, štitila je i ohrabrivala ovakva i slična zlodela. Vlast je nastupala kao zaštitnik kriminala i zločina, a ne kao produžena ruka pravne države.

Na zakasnelu primedbu tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića kako je ”nedopustivo što Milan Lukić i drugi izvršitelji ovog gnusnog čina nisu bili osumnjičeni za ratni zločin” Milena Inić-Drecun, nekadašnja tužiteljka Okružnog tužilaštva u Beogradu, izjavila je da je ”nedopustivo da bilo ko bude optužen za ratni zločin kao ni za drugi zločin, bez dokaza”. Tužilac Vukčević odgovara da je itekako bilo dokaza da je u pitanju ratni zločin.

Ova zakasnela polemika deluje apsurdno: nasilnom izdvajanju i odvođenju putnika bošnjačke nacionalnosti iz voza Beograd –Bar. 27 februara 1993. prisustvovali su brojni putnici srpske nacionalnosti, službenici železnice i zvanična lica. Po pisanju Politike neki od putnika komentarisali su izvođenje muslimana iz voza rečima: ”Vodite balije, streljajte ih”.Jedini koji se suprotstavio bio je Hrvat Tomo Buzov, koji je takvom svojom reakcijom potpisao sebi smrtnu presudu.

Jasno je da za pravu istragu i hapšenje počinilaca nije postojala ”politička volja”, čime se može objasniti i nemar policije, tužilaštva, nesprovođenje prave i temeljne istrage. A postoje i ozbiljne indicije koje za direktno ili indirektno učešće u otmici optužuju sam vrh tadašnje vlasti. Za istragu je svakako i ponašanje Milene Inić – Drecun koja bi o tome mogla mnogo više da kaže od onoga što je dosad rekla.

Predsednik Helsinškog odbora za ljudska prava Sandžaka Šefko Alomerović podneo je tužilaštvu Haškog tribunala prijavu da je u kabinetu Dobrice Ćosića isplanirana i organizovana otmica u Štrpcima. Ćosić ga je tužio sudu, ali je kasnije odustao od tužbe.

Godine 2002. advokat Dragoljub Todorović u tekstu o odgovornosti tadašnje srpske vlade, pošto je proučio postojeću dokumentaciju, takođe tvrdi da su u otmicu na stanici Štrpci ”nesumnjivo bili upleteni prsti Dobrice Ćosića”.

Karakterističan je podatak da je 1. februara 1993. visoki funkcioner železnice obavestio generalnog direktora ŽTP Beograd kako postoji saznanje ”da će pripadnici Srpske vojske opštine Rudo izvršiti zaustavljanje voza i odvođenje putnika. Čitava akcija odvijala bi se na delu pruge Beograd-Bar koja prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. Verovatno u ukrsnici Štrpci ili stajalištu Goleš”.

Predsednik Savezne Republike Jugoslavije Dobrica Ćosić nalazio se istovremeno na položaju Vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije i o najavi ove otmice bio je obavešten mesec dana pre nego što se ona dogodila.

Advokat Todorović zaključuje kako Dobrica Ćosić nije učinio ništa da spreči ovaj zločin nad civilima, građanima svoje zemlje, i da je ova akcija izvedena ”uz njegovu potpunu saglasnost i odobrenje”, te da zato ima puno osnova da odgovara pred Haškim tribunalom.

Ovi podaci govore o stvarnoj i kriminalnoj opstrukciji pre i posle počinjenog zločina koji zauzima sramno ”počasno” mesto u istoriji beščašća počinjenih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije. Takva istorija, verujemo, jednom će biti napisana, a još uvek se ne piše jer za to nema ”političke volje”.

 

(autograf.hr)

Komentari