Borba za pravdu

61

Nataša Kandić : Dok ne saznamo imena svih žrtava ratova, postojaće strah da se zločin i istorija mogu ponoviti

Direktorica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda Nataša Kandić godinama se bori za saznavanje istine o žrtvama ratova na području bivše Jugoslavije. Jedna je od inicijatora osnivanja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima  i drugim teškim povredama ljudskih prava (REKOM). Toj je komisiji cilj prikupiti podatke o svim žrtvama i okolnostima smrti, ali i zatočenima u logorima tokom ratova ‘90-ih. Koalicija za REKOM u Sarajevu će, povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, predstaviti rezultate svojih istraživanja o ratnim stradanjima.

  • Univerzitet u Tuzli dodijelio Vam je ovih dana priznanje za, kako obrazlažu, promociju nepotkupljive istine, širenje univerzalizma i humanizma te promociju društvenog progresa. Navelo se na svečanosti i kako ste sačuvali obraz društvu, pravu i povijesti kao znanosti. Koliko je u bremenitim poratnim vremenima sve to bilo teško postići?

– Istinu o tome šta se događalo, a to znači činjenice koje su proverljive, koje će da prežive sve političke interpretacije teško dolaze u javnost i uvek se opovrgavaju. Obezbediti njihovo trajno prisustvo je vrlo teško, jer su nasuprot podaci i propaganda koja dobrim delom dovede do rata. I tu postoje veoma velike razlike kako se izboriti za istinu o tome šta se dogodilo, zato što postoji toliko prepreka, toliko već uhodanih, zatvorenih puteva za određene informacije koje, ustvari, mogu najviše da pomognu da razjasne i rasvetle ono što se dogodilo. Bez obzira što imamo više pokušaja organizacija, pojedinaca, čak i institucija poput međunarodnih i domaćih sudova da se utvrde činjenice, one slabo dolaze u javni prostor i, ako dođu u njega, uvek dobijaju tumačenje koje ne odgovara onoj istini ili onoj suštini koju sama ta činjenica pokazuje.

  • Govorite, dakle, o jednoj vrsti opstrukcije. Možete li to konkretizirati?

– Kao primer navodim nešto što se na mnogo načina ponavlja u našim sredinama. Neko ko bude osuđen za zločin protiv čovečnosti na 15, 20 ili 30 godina biva dočekan u svojoj sredini kao heroj. Tu činjenice ništa ne pomažu, iako je on svojim odlučivanjem i komandovanjem de facto ili de jure uticao da hiljade i hiljade ljudi izgube život, da se dogode strašni zločini. Uopšte ta činjenica ne utiče na lokalnu zajednicu koja nema saosećanja i empatije za druge nego saosećanja za svoje žrtve, a onda kao žrtve tretira i one koji su pred sudom proglašeni odgovornim za zločine prema najvišim međunarodnim normama. Zapravo se ta činjenica potpuno gubi.

  • Mislite na slučaj generala Vladimira Lazarevića i državnički doček koji mu je priređen nakon povratka iz Haaga? Koliko su, zapravo, za srpsko društvo štetne poruke ministara koji su ga dočekali, a prema kojima je on „svijetli primjer za buduće generacije“, a osuđen je na 20 godina zatvora zbog zločina?

– General Lazarević je dobar primer. On je ispraćen na veoma zvaničan način i kad je pre 15 godina odlazio u Haag. Tada je ispraćen kao da ide u zvaničnu posetu državi Holandiji, veličano je njegovo profesionalno umeće, ali nikako se nije moglo pokazati šta je to, osim što se skrivao pravi razlog zašto odlazi u taj Haag. Povratak ima još težu poruku zato što ga dočekuju dva ministra. I oni ne ćute nego izgovaraju vrlo teške političke poruke, poruke koje imaju posledice i posle kojih se postavlja pitanje – čemu suđenje za ratne zločine ako se ne priznaje činjenica da je neko osuđen na 20 godina i izdržao 14 godina, te se dočekuje na zvaničan način. Ako se njemu daje priznanje cele države, ako ga država, ne društvo, tretira kao heroja i zaslužnog za slobodu cele države, čemu onda suđenje za ratne zločine? Takva politička poruka, takav politički gest ima neviđene posledice, pre svega u tome što potpuno dezavuiše institucije kao što su tužilaštvo i sud za ratne zločine, ali i regionalnu saradnju.

  • Smatrate li da takve poruke i takav doček mogu ugroziti i položaj Srbije?

– U ovom slučaju nije samo bitno što je general Lazarević osuđen za komandovanje vojskom na Kosovu koja je počinila zločine nego je tu u pitanju i demonstracija jednog principa – osuđeni general je heroj. Kako onda da takvi događaji i takvi državni potezi mogu da poboljšaju i podstiču regionalnu saradnju? U osnovi regionalne saradnje uvek mora da bude i pomirenje, da se uvažava ono što se dogodilo u prošlosti, da se vremenom priznaju te činjenice koje pokazuju šta se dogodilo i da se vremenom što više otkrivaju događaji o kojima se ne zna ili o kojima se vrlo malo zna. Ovakvi događaji šalju jednu drugu poruku i ono što je vrlo bitno – udaljavaju sva nastojanja i pokušaje da se poboljšaju odnosi između država koje su učestvovale u oružanim sukobima. Posebno tu mislim na Srbiju, koja je sa najvećim brojem svojih generala i predstavnika civilne vlasti bila prisutna na suđenjima u Haagu.

  • Vaš angažman u rasvjetljavanju ratnih događaja i tragedija, u potrazi za istinom o nestalima mnogo je više cijenjen u drugim državama regije nego u Srbiji. Što to govori o društvu u Srbiji?

– To najviše govori o tome kakva je, zapravo, situacija u vezi sa suočavanjem sa prošlošću, da li uopšte imamo spremnosti da kao društvo prihvatimo činjenice, odnosno imaju li državne institucije spremnosti i odlučnosti da menjaju svoj odnos prema prošlosti. Ono što je karakteristično za Srbiju je da još imamo institucije koje nikada nisu povele debatu koliko su one zaslužne ili odgovorne za ono što se događalo. Imamo podatke koji nisu neproverljivi da su razna saobraćajna preduzeća bila angažovana na prevozu zarobljenih muslimana iz Srebrenice. Oni su vođeni na razna polja na kojima su ubijeni, a nikada se nije povela debata koja su to preduzeća, koje su to institucije koje su u tome učestvovale i zbog toga i dalje imamo produženi odnos poricanja, negiranja i stalnog optuživanja drugih da se Srbiji pridaje sve što su drugi počinili.

Ako se u tom društvu, državi i institucijama ne priznaju te činjenice, onda nikako ni ta osoba koja ih izgovara, koja stvara, dokumentuje, iznosi te podatke i činjenice ne može da bude na strani tih institucija i deli mišljenje s njihovim predstavnicima, pogotovo s onima iz vlade ili  određenih političkih partija koje nose i poruku poricanja ili stalne manipulacije srpskim žrtvama.

  • Što je potrebno da se doista dogodi pomirenje među nekad zaraćenim narodima? Je li dovoljno da dođe jedan političar i predloži ustanovljenje dana pomirenja ili, pojednostavljeno rečeno, da svojom odlukom kaže kako je nastupilo pomirenje?

– To je potpuno nipodaštavanje svih napora da se naprave neki koraci koji će da doprinesu jednoj novoj izgradnji kulture u kojoj ćemo da poštujemo druge. Mora biti ključan odnos prema drugima. Ovako upadamo u jednu političko tumačenje šta znači taj drugi, šta znači pomirenje. Po političarima u regiji pomirenje je kad premijer Srbije ode u Srebrenicu, kad članovi Predsjedništva Bosne i Hercegovine dođu u Beograd, pomirenje je kad Aleksandar Vučić kaže da on zna da postoje i druge žrtve. Nije to pomirenje.

Ono što je neophodno jeste da stvorimo bar taj mali prostor da se uvažava ono što je iskustvom drugih stvoreno – kako se postiže pomirenje. To je proces koji će uvek trajati i, dokle god traje, imamo šanse kao ljudska bića, kao društva, kao predstavnici nekih institucija da gradimo pomirenje time što ćemo stalno time da se bavimo. Kad prestanemo time da se bavimo, onda smo prestali da se bavimo svojom prošlošću.

  • Jesu li društva nastala raspadom bivše Jugoslavije konačno spremna to učiniti, odnosno pomiriti se?

– Na prostoru nekadašnje Jugoslavije nisu stvorene demokratske države koje mogu sebi da postavljaju velike zahteve. Kod nas se politika dnevno menja i zato može da se počne sa malim zahtevima koje je moguće ispuniti. Mislim da ideja Koalicije za REKOM za popisom imena svih žrtava i utvrđivanje okolnosti u kojima su izgubili život ili nestali, da je to istovremeno minimum i maksimum koji u našim društvima i od naših političara, naših institucija možemo dobiti.

Imamo već poznatu činjenicu da se žrtve u Jasenovcu već 50 godina popisuju i da se nije popisalo više od 83.000 žrtava. Pretpostavljam i verujem da ih ima više od tog broja, ali se pokazuje da državne institucije nisu spremne da ulože napor da se napravi jedan korak koji ima preventivni potencijal, a to je potencijal da sprečava buduće zločine. U ovom slučaju, ako hoćemo popis žrtava kao minimum i maksimum za proces pomirenja, onda u tome mora da pomogne i civilno društvo. Upravo je Koalicija za REKOM dosta uradila na dokumentovanju popisa žrtava.

  • Koliko Vam je u svemu tome politika smetala, koliko su otežavali posao i u drugi plan gurnuli žrtve, odnosno nisu dozvoljavali da se istina dozna ili da se barem iskrivi?

– Kad se spomenu žrtve i kad im mi iz Inicijative za REKOM kažemo za popis svih ratnih žrtava, političari odgovore: „Da, to je bitno“, ali iza toga mora da sledi konkretniji korak. To je onaj korak koji tražimo da vlade svih zemalja u regionu donesu tu odluku, da formiraju posebnu komisiju i da ona počne sa radom. Svake se godine pojavi problem da podrška koju smo dobili od jednog predsednika države ne obavezuje novog predsednika, njegovog naslednika. Uvek smo u tom jednom očekivanju hoće li negde biti izbora, jer to odmah znači da moramo da razmišljamo o tome da od novog predsednika dobijemo podršku, da se i on slaže da je popis žrtava najvažniji korak, pa onda sve ispočetka. I stalno su neki izbori i uvek se čeka neka milostinja u odnosu na žrtve.

  • Sve kosti nisu zakopane ni nakon rata 1945, niti nakon rata 1995. godine. Koliko ti otvoreni grobovi mogu biti opravdanje za neke nove ratove?

– Upravo su Drugi svetski rat i nezakopane kosti nakon njega, nepoznate sudbine, ćutnja koja još uvek postoji o mnogim zločinima koji su se dogodili posle tog rata i da se na tome gradi bratstvo, dale ozbiljne argumente po kojima je to sve uticalo da započne i poslednji rat kao odgovor na to jedno ćutanje, skrivanje, poricanje. Onda i to stalno mešanje karata o tome ko je žrtva a ko je počinilac, zašto u nekoj sredini treba izbrisati pojam počinioca. To su sve traume koje su i dovele do novih trauma. Ako nakon ovog rata ne popišemo, ne sakupimo tih 130.000 imena, ne znamo okolnosti u kojima su stradali, uvek će postojati strah onih koji misle na budućnost, da se ovde zločin, prošlost, istorija može ponoviti.

  • Postoje inicijative za podizanje spomenika srebreničkim žrtvama u Beogradu, žrtvama Vojno-redarstvene akcije „Oluja“ u Zagrebu i stradalima na Kazanima kod Sarajeva. Što mislite, bi li ti spomenici ugledali svjetlo drugog dana?

– Mislim da je suviše rano i da nemamo još uvek političku klimu za to. Kada budu popisana imena 130.000 ljudi, kada budemo mogli da vidimo njihov lik, kada budemo znali koliko je onih do 18 godina, kako se zovu ona deca koja su ubijena, onda će biti stvorena ta klima u kojoj će svuda biti imena žrtava. Onda ćemo postati bar deo kao što je nemačko društvo postalo. Oni i danas govore o tome da je holokaust zauvek deo identiteta nemačkog naroda. Zato mislim da jedino tako možemo da opstanemo, da zapravo pomirenje mora da bude deo našeg identiteta, da stalno radimo na tome, da ne zaboravljamo prošlost nego da stalno razvijamo i otkrivamo ono što se nije znalo i pokušamo time da doprinesemo pomirenju. Dokle god to radimo, stvaramo garancije za neponavljanje zločina.

 

(kliker.info)