Bitka za prokremljovsku “neutralnost”

Piše: Milivoj Bešlin

Zvanična Rusija, ako nekome i nije bilo jasno, neće odustajati od ideje da otvorenim političkim aktivnostima, ali i drugim, alternativnim metodama, vrši pritisak na četiri fragilna balkanska društva. Služeći se neskrivenim i prilično brutalnim političkim, ekonomskim, medijskim, obaveštajnim i ostalim vidovima uticaja, ali i pokušajima izazivanja nemira, finansirajući i podstičući destruktivne i ekstremističke medije i organizacije, režim iz Kremlja ne odustaje od ideje da stavi pod svoju kontrolu Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu.

Reč je o starom planu Putinovog režima o “neutralnoj” balkanskoj četvorki pod patronatom imperijalne kremljovske autokratije. Držeći četiri navedene države pod stalnim pritiskom i izložene pretnjama, oslabljeni, ali ništa manje destruktivni i korumpirani poredak iza zidina Kremlja ima nameru da koristeći se slabostima ovih društava preko njih ucenjuje i destabilizuje Evropu i provocira Sjedinjene Države. Snagom i mudrošću istorijskog zaokreta navedeni plan je najpre osujetila i dovela u pitanje Crna Gora, zahvaljujući Đukanovićevoj odlučnosti da u ovoj državi prevlada liberalni i zapadnjački model razvoja. Otuda je pretnja po Crnu Goru i najveća, a dalekosežnost Đukanovićevih istorijskih odluka teško uporediva sa susedima, ali i sličnim potezima u crnogorskoj istoriji.

***

Najpre je zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Brajan Hojt Ji, pre nešto više od dve nedelje, ostavio snažan utisak u Beogradu posle, eufemistički rečeno, vrlo otvorenog razgovora sa Aleksandrom Vučićem. Rezultati su brzo stigli i separatistički režim Milorada Dodika u Banjaluci je nekoliko dana posle toga i zvanično, skupštinskom odlukom, odustao od postupka za raspisivanje referenduma o Sudu i Tužilaštvu BiH.

Ali, ubrzo je stigla i reakcija zvanične Moskve, ocenjena i u srbijanskim provladinim tabloidima kao skandalozna. Obraćajući se preko propagandne stanice Sputnjik, ruski ambasador u Beogradu, Čepurin, rečnikom ekstremne desnice pozvao je na linč malobrojne i progonjene proevropske opozicije u Srbiji, optuživši je za antisrpstvo. Vokabularom nedostojnim citiranja izvređao je i Hojt Jia i ukrajinskog ambasadora u Beogradu, uzgred i nemačku nobelovku Hertu Miler.

Demonstracija imperijalne bahatosti

Uvredljivo-ekstremistički ispad i demonstracija imperijalne bahatosti, naravno, nisu namenjeni ni regionu ni srpskoj opoziciji, koja u vlastitoj nemoći i bezidejnosti egzistira na margini političkih zbivanja. Precizno govoreći, nije čak reč ni o ispadu Čepurina, već o sasvim namernoj i promišljenoj pretnji koju režim u Moskvi šalje Vučiću i vlastima u Srbiji da se ne usuđuju da reaguju pozitivno na američke zahteve ispostavljene preko Hojt Jia srpskim zvaničnicima.

Privremeno odustajanje Dodika od referenduma i podizanja tenzija u BiH, što je evidentno rezultat uticaja iz Beograda, kao i tzv. unutrašnji dijalog u Srbiji koji bi za cilj trebalo da ima rešavanje kosovskog zamrznutog konflikta, koji je važna poluga Rusije u destabilizaciji i destrukciji Balkana, ali i sredstvo za stalne pritiske na Srbiju – potezi su koji veoma zabrinjavaju zvaničnu Moskvu, jer joj sužavaju manevarski prostor.

Umesto da Čepurina proglasi personom non grata, što bi verovatno uradila svaka država koja drži do minimuma suvereniteta i suočena sa tako flagrantnim kršenjem Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, zvanična Srbija se odlučila za ignoranciju, a režim će još jedno međunarodno poniženje kompenzovati jačanjem unutrašnje represije.

Pritisak na Beograd je bio tek početak balkanske ofanzive Kremlja. Gostujući na nedavno održanom regionalnom samitu u Budvi, novi makedonski premijer, benevolentni Zoran Zaev je u krajnje implicitnoj formi napravio paralelu ruske politike prema Crnoj Gori i Makedoniji. Uzvraćajući na to, najisturenija glasnogovornica ruske diplomatije, Marija Zaharova je s one strane kućnog vaspitanja izvređela makedonskog premijera, koji je, podsetimo, pre samo nekoliko meseci u sred Sobranja okrvavljene glave stojao na braniku krhke demokratije u svojoj zemlji, tokom noćnog pokušaja državnog udara, makar medijski, a verovatno i na druge načine, podržanog iz Moskve. Ako je i od Zaharove, uvrede o mentalnim poremećajima u međudržavnoj komunikaciji, teško se mogu drugačije protumačiti osim kao otvorena pretnja. Ko zna koja po redu upućena Makedoniji.

Najzad, kao i godinama unazad, najsnažnije izložena neprijateljskoj vatri iz Moskve bila je Crna Gora. Uzrok je jasan. Institucije Crne Gore pokazale su se stabilnijim od makedonskih, a odlučnost vladajućih struktura da ne dopuste režimu iz Kremlja da utiče na političke odluke, veća od bilo koje druge zemlje na Balkanu. Osujećivanje pokušaja državnog udara i izazivanja nemira u izbornoj noći i suđenje organizatorima i izvršiocima toga čina, nije samo poraz ruskih vlasti, već je hapšenje i razotkrivanje optuženih ruskih agenata, kao i hitni dolazak šefa ruske tajne službe u Srbiju da odvede pohapšene vinovike, dokaz teške blamaže kojom je Crna Gora izložila zvaničnu Rusiju. I zbog toga je upravo ovih dana objavljeno da je optuženi pred Specijalnim sudom u Podgorici za učešće u državnom udaru, Ananije Nikić, koji je pobegao u Rusiju, od tamošnjih vlasti nagrađen statusom političkog azilanta.

Političke narudžbe

I dok su se uvredama i pretnjama na račun Makedonije i Srbije bavili trećerazredni ruski igrači, ambasadori ili portparoli, kada je reč o najnovijoj ruskoj ofanzivi na Balkan, na Crnu Goru je udario lično šef Putinove diplomatije, Sergej Lavrov. U vrlo direktnom izjašnjavanju, sledstveno ruskom sistemu u kome je sudska vlast tek produžena ruka izvršne, dopustio je sebi da presuđuje i arbitrira u osetljivom sudskom postupku jedne suverene države. Suđenje optuženima za pokušaj državnog udara, među njima i liderima proruskog DF-a, nazvao je “političkim narudžbinama” i montiranim procesom, a optužnicu “apsurdnom” i “nekonzistentnom”.

Navedenim potezima i reakcijama, zvanična Rusija samo potvrđuje u optužnici potkrepljene tvrdnje o umešanosti u pokušaj državnog udara u Crnoj Gori na dan izbora 16. oktobra 2016. godine. Zanimljivo bi bilo, a izlazi iz okvira ovog teksta, analizirati ponašanje tzv. građanske opozicije u Crnoj Gori – iste one koja bi rado pomogla Rusiji i njenim marionetama iz DF-a u rušenju crnogorske vlasti (i države), naivno i kratkovido verujući da će njeni pigmejski lideri biti korisnici takvog prevrata.

***

Ruski pokušaji destabilizacije balkanskih država možda najviše podsećaju na američke pritiske u vreme Hladnog rata u Latinskoj Americi. Na Bosnu i Hercegovinu ruska politika ne mora da gubi vreme, imaju Dodika kao očit primer modernog kvislinga, koji će zarad tuđih geostrateških i drugih interesa rušiti vlastitu državu, nepopravljivo zagorčavajući život svim njenim građanima.

I u tom kontekstu, postavlja se pitanje šta za to vreme radi birokratska, bezidejna i sluđena briselska struktura? Čeka da Angela Merkel sastavi svoj poslednji kabinet koji, kako sada stvari stoje, neće prevaliti više od dve godine mandata, jer je jasno da mašinerija CDU ne može u sledeće izbore da uđe sa dosadašnjom liderkom. Tako posmatrano, Merkelova je već bivša kancelarka, samo nikako da joj to jave. Kako će izgledati postmerkelovska Nemačka i EU ostaje da vidimo. Puno je problema u njena tri mandata gurnuto pod tepih i nekoliko važnih kostura nagurano u ormare.

Suočavanje sa svim problemima sa kojima tehnokratska kancelarka nije imala snage i volje da se bavi, neće biti ni prijatno ni lako. Počev od BiH koja umnožava unutrašnje probleme i sve više liči na zamrznuti koflikt – pojam tako drag stratezima Kremlja, koji su u postsovjetskom regionu posejali čak šest teških potencijalnih ratnih žarišta (Donbas, Krim, Abhazija, Južna Osetija, Pridnjestrovlje, Nagorno-Karabah).

Maske su pale

Maske su pale, rukavice skinute, Rusija više ne krije da se poslužila nedozvoljenim nasilnim metodama kako bi uklonila crnogorskog i makedonskog lidera. U jednačini ruskih pokušaja nasilne penetracije na Balkan ostala je još jedna nepoznata. Kada će se i kako opredeliti Srbija i njen predsednik? Peščani sat neumitno curi, ko ne shvati faktor vremena u politici, brzo biva sklonjen sa istorijske pozornice. A i neopredeljivanje je vrlo često, u stvari, opredeljivanje.

Tako uticajni beogradski “Nedeljnik” u spoljnopolitičkoj analizi povodom uplitanja zvanične Srbije u dramatične događaje u Makedoniji u vreme burne tranzicije vlasti, citira zapadne izvore, da je “deo srpskog političkog i medijskog establišmenta pomagao direktno Moskvi na realizaciji jedne od najvažnijih spoljnopolitičkih strategija Kremlja, a to je zaustavljanje širenja NATO-a”.

Srpski obaveštajac javno uhvaćen u Sobranju prilikom nemira, višenedeljna medijska satanizacija nove makedonske vlade, otvorena podrška kriminalizovanom režimu Gruevskog, ali i još mnogo toga drugog, ogolilo je politiku Srbije ne samo prema južnom susedu, već je na Zapadu skrenulo pažnju na politiku sedenja na dve stolice. I više od toga, u Beogradu zvanično proklamovana politika “neutralnosti” sve otvorenije se pokazuje u svom proruskom izdanju. Uz to, prateći provladine medije u Beogradu, mnogi posmatrači ocenjuju da se Srbija i spoljnopolitički i vrednosno već opredelila i da je načinila izbor u ključu svoje istorijske vertikale. I opet nasuprot svom evropskom i regionalnom okruženju. Ali i s one strane vlastitih, racionalno definisanih, interesa.

Ipak, istini za volju, iako je Rusija danas najveći korisnik nestabilnosti zapadnobalkanskog regiona i zagovornik očuvanja zamrznutih konflikata i statusa quo na Balkanu, za ključne probleme ovog dela Evrope odgovorne su pre svega EU i SAD. I balkanske stabilokratije sa poluautoritarnim populistima i nefunkcionalna Bosna i Hercegovina i nedovršen posao oko Kosova i nerešen odnos Beograda i Prištine i politika držanja Makedonije “na čekanju” i gubljenje njene evropske perspektive – sve je to rezultat odsustva volje i jasnog koncepta pre svega Evropske unije, ali i SAD, šta uraditi sa regionom zapadnog Balkana.

U takvim okolnostima Rusija bez trunke empatije nastavlja da produbljuje balkansku, bezmalo trodecenijsku agoniju, tražeći u daljoj destrukciji evropskog jugoistoka svoju šansu i interes u obnovljenoj hladnoratovskoj konstelaciji.

 

(antenam.net)

Komentari