Predsednik vlade u kampanji protiv Aleksandra Vučića

Piše: Dejan Ilić

„Nikakvu strašnu stvar niste napravili što ste me uhvatili da sam napravio grešku“, rekao jepredsednik vlade Srbije voditelju u sarajevskom studiju N1 televizije. To je geslo koga se tekući predsednik vlade čvrsto drži, naravno, u slučaju da grešku prizna. Jer, prvo će pokušati da odbaci svaku pomisao na to da je on ili neki njegov bliski saradnik uopšte uradio nešto nedolično ili neprihvatljivo. Podsetimo se recimo ponašanja za vreme poplava prošle godine, kada je tvrdio uprkos očiglednim činjenicama da nijedna greška nije napravljena i da su ljudi stradali zbog nesavladive stihije, a ne zbog izostanka blagovremenog upozorenja ili nepoštovanja zakonom utvrđenih procedura. Podsetimo se lažnih doktorata, kada je uprkos jasnim dokazima, predsednik vlade lakonski utvrdio da je, recimo, s doktoratom ministra policije sve u redu. Podsetimo se nesreće kada se praktično na pistu aerodroma u Surčinu srušio helikopter (koji su onda nenadležne službe navodno tražile više sati) – o ovome je predsednik vlade imao da kaže samo to da bi i on uradio sve isto što i njegovi saradnici. Pogledajmo, na kraju, njegovu reakciju na finansijske malverzacije u koje je umešan gradonačelnik Beograda, takođe njegov bliski saradnik – i tu je, u stvari, sve u redu, zaključiće on bez premišljanja.

Ali, kada su stvari u toj meri očigledne, kao što je to snimak iz 1995. na kome on traži sto muslimanskih glava za jednu srpsku, predsednik vlade će jednostavno reći – pa šta s tim što ste me uhvatili da sam napravio grešku, bezmalo kao da je reč o tome da je auto parkirao na nedozvoljenom mestu. Ne treba sumnjati, ako se dogodi to čudo, pa predsednik vlade recimo odluči da prizna da je doktorat ministra policije plagijat, i uz to priznanje ići će njegov kratak komentar – pa šta ako je tako. Od toga da gradonačelnik Beograda nije kupio dva tuceta stanova na bugarskoj rivijeri, što danas tvrdi predsednik vlade, mali je korak do izjave – pa šta ako ih je kupio. Predsednik vlade i njegovi saradnici više od tri godine nam brutalno demonstriraju da za njih zakoni ne važe, da su tuđi životi manje vredni od privilegija koje oni sami uživaju, da ih ništa što izgovore ili urade danas ne obavezuje da u skladu sa tim postupaju ubuduće. Za njih se život odvija kao niz nepovezanih fragmenata, svaka epizoda je u sebe zatvorena celina, bez ikakve veze sa onim što joj je prethodilo i bez uticaja na ono što joj sledi. Jedini kontinuitet se tu uspostavlja na nivou zadovoljavanja vlastitih sebičnih interesa, na štetu čitave političke zajednice na čijem su čelu.

Da je drugačije, predsednik vlade ne bi smeo kao predsednik stranke na vlasti da dozvoli da na obeležavanju sedme godišnjice njenog postojanja govore predsednik republike i predsednik jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine. Njih dvojica, naime, ne propuštaju nijednu priliku da objasne kako je Bosna i Hercegovina navodno veštačka tvorevina bez budućnosti. U Sarajevu je predsednik vlade pak rekao: „Srbi iz Srbije priznaju BiH, njen teritorijalni integritet i suverenitet“. Ključ je, naravno, u sintagmi „Srbi iz Srbije“, gde predsednik vlade navodno podiže ogradu prema „Srbima“ iz BiH. Ali, da ta ograda zaista postoji, predsednik vlade ne bi u svakoj svečanoj prilici u Srbiji nastupao zajedno sa predsednikom jednog od dva entiteta BiH, niti bi mu davao podršku pored ostalog i tako što organizuje zajedničke sednice svoje vlade i vlade tog entiteta, stavljajući tako svima do znanja da „Srbi iz Srbije“ taj entitet vide kao posebnu državu. Važi, naravno, i obrnuto: ne može se sve to raditi i onda mirno reći „priznajem BiH, njen teritorijalni integritet i suverenitet“. Ili može, ali je onda jasno da se u jednom od ta dva slučaja laže – ili da upotrebimo eufemizam drag predsedniku vlade: pravi se greška. A za greške, videli smo, predsednik vlade ne mari: pa šta ako lažem, rekao bi on.

I zaista, pa šta. Te laži su tako prozirne, raskorak između stvarnosti i onoga što predsednik vlade izgovara tako je velik, da se u čudu može samo slegnuti ramenima i zapitati se – i šta s tim? O tome da je pozvao da se ubije 100 Bošnjaka za jednog Srbina, predsednik vlade kaže: „Nisam ja to na taj način pozivao. To je izvučeno iz konteksta iz priloga Sonje Đurić sa RTS. To je prilog RTS iz ’95. godine u vreme najveće kampanje Slobodana Miloševića protiv radikala. Ništa pre i ništa posle ne možete pustiti, pošto je taj deo isečen. Svakako sam govorio i druge brojne stvari za koje sam tada mislio da su dobre, a koje danas ne bih ponovio. I danas grešim. Ne podnosim ljude koji su bezgrešni. Nikakvu strašnu stvar niste napravili što ste me uhvatili da sam napravio grešku“. Ovde imamo sve, samo nedostaje kontekst sporne izjave. Predsednik vlade imao je opet priliku, i opet ju je propustio, da objasni taj kontekst, da nam svima kaže šta je on zapravo mislio kada je to rekao. Jer, to bi bilo zanimljivo čuti: koji to kontekst može da opravda ili ublaži smisao brutalnog zahteva (reč je tu, naravno, o pukom zagovaranju odmazde) da se za jedan srpski život oduzme sto bošnjačkih? Povrh toga, predsednik vlade nije propustio da u tom razgovoru, čija je tema bio i genocid u Srebrenici, pre svih sebe i svoje pristalice predstavi kao najveću žrtvu. Primetite: „To je prilog RTS iz ’95. godine u vreme najveće kampanje Slobodana Miloševića protiv radikala.“

Reći sad da su isti ti radikali sa istim tim Slobodanom Miloševićem samo par godina kasnije bili partneri u vladi, u kojoj je današnji predsednik vlade bio ministar informisanja, promašuje suštinu. Bezmalo dve decenije kasnije, upravo pod vlašću bivšeg ministra informisanja, svi akteri kampanja iz devedesetih, dakle svi ljudi koji su tada oblikovali javni prostor u medijima, vraćeni su u javni prostor i data im je ista moć koju su imali i devedesetih. Ali, nije ovde stvar samo u tome što predsednik vlade izmišlja jedan sukob o kome ni onda kao ni danas nema ni traga; pored svega toga – on se pravi i lud. On bi da mu se danas poveruje kako je ’95. negativna kampanja protiv nekoga u Srbiji mogla da se vodi tako što bi se ta osoba prikazala kao nerazumna jer traži 100 bošnjačkih za jednu srpsku glavu. Ni onda, kao ni danas, takav surovi zahtev ne nailazi u Srbiji na oštru osudu, delom i zato što je upravo ovaj predsednik vlade vratio u politički i javni život sve one koji i dalje razmišljaju kao i on ’95.

Zbog svega toga nije ni od kavog značaja njegova i inače besmislena rečenica povodom neobične izjave predsednice nemačke vlade o tome da je na Balkanu moguć novi rat: „Razumem brigu Merkelove, ona je uvek pokazivala tu brigu, mi smo je razumeli, ali smo svi siti ratovanja na ovom prostoru i daćemo sve od sebe ne samo da održimo mir i stabilnost u regionu, već da i naši ekonomski i ukupni odnosi napreduju i budu mnogo bolji“. Ostavimo ovde po strani to što nemačka premijerka, suočena sa krizama koje ozbiljno podrivaju i kredibilitet njene vlade i čitave zemlje koju vodi, pokušava da učvrsti svoju poziciju zveckajući oružjem na Balkanu. To se tiče nje i njenih sugrađana. Predsednik ovdašnje vlade na to je morao da odgovori u najmanju ruku baš kao i njegov sarajevski sagovornik – „preterala je sa izjavom“. U nešto manje uzdržanoj reakciji, moralo bi se nemačkoj kancelarki reći da ne može rešavati unutrašnje probleme svoje zemlje preko leđa ovdašnjih građana. Umesto svega toga, predsednik vlade izrazio je razumevanje (možda i iskreno, jer mu nisu strani takvi politički manevri skretanja pažnje sa pravih problema), a onda pokušao i da nas umiri – rata neće biti, jer smo svi siti ratovanja. Eto razloga – siti smo ratovanja, dosadio nam rat, pa nećemo više. To je sve što on o tome ima da kaže. Posle pominjanja masovnih zločina, o ratu će nam predsednik vlade reći samo toliko – dosadilo mi je da ratujem.

Ali, u istom tom razgovoru predsednik će jasno demonstrirati da njega njegove reči ni na šta ne obavezuju, pa nema nikakvog razloga da mu verujemo da će zaista i uraditi to što je rekao – učiniti sve da do rata ne dođe. Da ne pričamo o tome što se nije ni zapitao da li je „učiniti sve“ dovoljno, i da li on kao osoba koja kontinuirano greši uopšte zna šta treba da se učini u vezi sa tim. I da sa time završimo. Sarajevski izlet poslužio je predsedniku vlade da iznese neke stavove o Aleksandru Vučiću (ili je bilo obrnuto, svejedno). Tako smo saznali sledeće: Aleksandar Vučić je osoba koja neprekidno pravi greške. Ali, to mu ne smeta, jer je u stvari nebitno ako ga neko u tome uhvati. Nebitno je i zato što on ne vidi nikakvu vezu između onoga što je bilo, što jeste i što će biti, a pogotovo ne vidi vezu između onoga što je nekada govorio i radio, onoga što danas govori i radi, i onoga što će ubuduće govoriti i raditi. Pri svemu tome, nije propustio da doda da „ne podnosi“ ljudi koji ne prave greške. Tako nam je predsednik vlade dao najtačniju sliku samoga sebe i praktično nas upozorio da on nikako ne sme biti predsednik vlade. Kada ministar policije unezvereno upire prstom na osobe koje navodno vode „užasnu“ kampanju protiv Aleksandra Vučića, njegova prva meta morao bi da bude upravo predsednik vlade. Drugim rečima, ministar policije morao bi što pre da učini sve da Aleksandar Vučić prestane da uništava funkciju predsednika vlade.

 

(pescanik.net)

Komentari