Duh Berlina u senci zloduha Andrićgrada

173

Piše: Marko Matić

Samo dva dana posle veličanstvenog prijema na koji je naišao u prestonici Nemačke i ohrabrujućih poruka budućnosti koje je odaslao zajedno sa nemačkom kancelarkom, premijer Srbije Aleksandar Vučić našao se u Beogradu u neprimerenom društvu zakletih protivnika svega onoga što se može označiti “duhom Berlina”. Na sastanku sa kontroverznim predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom i još kontroverznijim nekadašnjim rediteljem Emirom Kusturicom, Vučić je obelodanio odluku da se stogodišnjica sarajevskog atentata na Franca Ferdinanda između ostalog obeleži otvaranjem takozvanog Andrićgrada, još jednog u nizu Kusturičinih privatnih projekata namenjenih cementiranju postojećih međunacionalnih podela i barijera na ovim prostorima. Iako ova odluka zasigurno neće uticati na strateška politička opredeljenja novog premijera Srbije, ona će bez sumnje ostaviti gorak ukus u regionu i izazvati nova podozrenja koja bi mogla dodatno da otežaju politiku regionalnog pomirenja, a samim tim i ubrzavanja procesa približavanja Srbije članstvu u Evropskoj uniji.

Uprkos više puta demonstriranoj čvrstoj rešenosti premijera Srbije Aleksandra Vučića da tokom mandata njegovog kabineta Srbija napravi suštinske političke i reformske iskorake na svom evropskom putu, uključujući i poboljšanje regionalnih odnosa kao jednog od ključnih uslova za napredak tog procesa, odluka da se u obeležavanje stote godišnjice Sarajevskog atentata uključi kontroverzni dvojac Dodik – Kusturicaizazvala je nekoliko ozbiljnih političkih dilema. Iako niko ne spori potrebu da se stogodišnjica atentata i početka Velikog rata obeleži na nacionalnom nivou, ključno pitanje koje se postavlja odnosi se na vrstu poruke koja se tom ceremonijom želi poslati kako regionalnoj i široj međunarodnoj javnosti tako i budućim naraštajima na ovim prostorima.

Ako je suditi prema ključnim političkim vrednostima i agendi koju je u svom ekspozeu promovisao novi premijer Srbije, pored dužnog pijeteta prema strahovitim žrtvama koje je Srbija podnela u Velikom ratu, u obeležavanje njegovog početka morale bi biti utkane poruke mira i razumevanja kako se takva istorijska lekcija nikada više ne bi ponovila. U tom smislu nije jasno kako je takvu poruku moguće poslati uključivanjem u projekat državnog obeležavanja te važne godišnjice onih ljudi koji se u regionu doživljavaju kao promoteri nacionalizma, ratni huškači i ljudi koji otvoreno podrivaju državnost Bosne i Hercegovine?

Da je reč o ljudima koji su sušta suprotnost svega onoga što danas predstavlja zvaničnu politiku Srbije pokazalo je i to što su Dodik i Kusturica i ovu priliku iskoristili da iz zgrade Vlade Srbije još jednom upute otrovne poruke u pravcu Bosne i Hercegovine čiji je glavni grad nedavno bio prva spoljnopolitička destinacija novog premijera Srbije.

Ponavljajući da Republika Srpska osim međunarodnih praznika nema ništa zajedničko sa Bosnom i Hercegovinom, Dodik je iznova uputio izuzetno opasne poruke i to sa mesta odakle mu to nije smelo biti dozvoljeno. Na te njegove reči nadovezao se Emir Kusturica koji je, opet u funkciji unižavanja državnosti BiH “podsetio” su Srbi uoči Velikog rata imali svoju državu, izbore, Ustav i premijera, a da je Bosna u vreme atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda bila “poslednja kolonija”. U duhu svojih fašisoidnih uverenja Kusturica je poručio da će centralna tačka Andrićgrada biti ogroman mozaik mural koji “ni Hitler, niti bilo koji Izetbegović koji bude u budućnosti neće moći da odnese”! U istom duhu nešto kasnije je nastavio Dodik koji je u intervjuu za otvoreno huškačke “Večernje novosti” bez uvijanja poručio da će raditi na razbijanju jedne međunarodno priznate suverene države. “Ovakva BiH, koja se održava silom međunarodne zajednice, jeste nemoguća, nefunkcionalna i tragikomična država i prepreka je normalnom i boljem životu svih njenih građana. Na sceni je islamizacija zemlje. Zato je borba za samostalnost Srpske naš najvažniji zadatak”, poručio je Dodik u jednom od najotrovnijih javnih ispada do sada.

Ovakve poruke i ranija delatnost ovog kriminalnog dvojca koje su u direktnoj suprotnosti sa politikom aktuelne Vlade Srbije, ali i regionalne stabilnosti i saradnje u celini, predstavljaju antipod svega onoga što bi ceremonijom obeležavanja stote godišnjice Sarajevskog atentata trebalo da bude poručeno. Ako je već, sticajem nesrećnih okolnosti i šumova u međusobnoj komunikaciji, izostao dogovor o zajedničkom obeležavanju godišnjice u Sarajevu, nije jasno zašto je premijer Srbije uopšte imao potrebu da u okrnjenu ceremoniju uvodi one aktere čiji je jedini cilj da postojeće nesporazume samo još više prodube i time onemoguće svaki pozitivni iskorak u obnovi međusobnog poverenja sa zvaničnim Sarajevom.

Iako je, pod pritiskom realpolitike, vladajući srbijanski politički establišment u prethodnom periodu zauzeo jasne proevropske pozicije, a modernizaciju i evropeizaciju zemlje definisao kao najvažniji politički prioritet, nije tajna da smo u čitavom tom periodu prisustvovali brojnim vrednosnim “proklizavanjima” donosilaca najznačajnijih političkih odluka, koja su naročito dolazila do izražaja na planu odabira kadrova i odnosa prema prošlosti. Uključivanje u važne državne projekte onih ljudi koji su i danas najglasniji promoteri propale politike devedesetih godina prošlog veka, s punim pravom uznemirava regionalnu javnost i upozoravajuće govori da je to oblast od posebnog značaja za ukupni kredibilitet aktuelne politike zvaničnog Beograda. Osetljivost teme nedavne prošlosti na ovim prostorima i podozrenje koje zvanična politika Srbije još uvek izaziva u regionu, ukazuju na potrebu da se posebno obrati pažnja na sve ono što bi na postojeće regionalne procese, makar i na simboličkom planu, moglo negativno da utiče.

Čak i onim ljudima koji nisu bili neposredno pogođeni Miloševićevim velikodržavnim projektom, teško je racionalno objasniti pojedine poteze i rešenja za koja se u prethodnom periodu opredeljivao aktuelni srbijanski državni vrh. Tako je, primera radi, malo kome jasna potreba najveće vladajuće stranke i njenog lidera Aleksandra Vučića da sa 100.000 evra, u periodu najveće krize i proklamovanih mera štednja, finansira kontroverzne kulturnacionalističke projekte Emira Kusturice u takozvanom Andrićgradu, kojima se ne samo vređaju žrtve beskrupulozno likvidirane na tom mestu, već i nepotrebno izazivaju ozbiljne sumnje u iskrenost i stvarne domete započetih promena. Još je teže, sa racionalne ili moralne tačke gledišta, objasniti kako je bilo moguće da anahroni projekat jedne kontroverzne ličnosti, poznate po podsticanju međunacionalne mržnje i širenju antizapadne histerije, dobije primat u odnosu na izgradnju odnosa sa Bosnom i Hercegovinom koji, zajedno sa odnosima sa Kosovom, predstavljaju ključnu neuralgičnu tačku sveukupnih odnosa u regionu.

Sa strane posmatrano, čini se da, iz za sada nejasnih i po svoj prilici unutrašnjepolitičkih razloga, flertovanjem sa glasnogovornicima nacionalističkog podzemlja i uznemirujućim porukama koje iz toga proizilaze, aktuelne vlasti u Beogradu kao da sistematski podrivaju sopstvene pozicije i politiku čiju su implementaciju preuzele na sebe. I dok posmatrači, u nedostatku insajderskih informacija, uglavnom raspravljaju o stepenu iskrenosti premijera Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika, što je u krajnjoj liniji prilično irelevantno sve dok se postojeća agenda sprovodi u delo, većini iz vidokruga izmiče ključno pitanje njihovog nesnalaženja na, za njih, očigledno klizavom i donekle nepoznatom terenu novih vrednosti i nove politike na kojem im je do sada glavni orijentir bila realpolitika, uz veoma malu pomoć ispravno shvaćenih evropskih vrednosti.

Bez ozbiljno ustanovljenih vrednosnih okvira, zatrpani brojnim svakodnevnim problemima, ključni donosioci političkih odluka u Beogradu su neretko bili u poziciji da od tih istih problema ne vide širu perspektivu i implikacije svojih dnevnih poteza, koje uglavnom povlače u hodu bez previše promišljanja o njihovim posledicama. Tako se moglo dogoditi da se u etar šalju u najmanju ruku nekonzistentne poruke i povlače neki kontroverzni potezi koji bez ikakve racionalne potrebe štetu nanose kredibilitetu aktuelnih vlasti, ali i samoj državi Srbiji.

S obzirom na blisku nam prošlost i klizavost evropskog puta kojim je srbijansko društvo tek nedavno krenulo, od predvodnika nove zvanične proevropske politike najmanje što legitimno može da se očekuje jeste to da posebno vode računa o onim situacijama i potezima koji bi simbolički i vrednosno mogli da ožive sećanja i asocijacije na devedesete godine. U Srbiji koja teži da bude deo evropske porodice naroda ne bi smelo da bude mesta za one koji su čitave svoje karijere izgradili na promovisanju i propagiranju antievropskih vrednosti. Ovo očekivanje je utoliko utemeljenije ukoliko se ima na umu okolnost da su Dodik i Kusturica u svojim javnim nastupima direktni oponenti proklamovanoj politici Vlade Srbije.

Iako je nesporno da u postojećoj situaciji vrednosti realpolitike za Srbiju predstavljaju veliki iskorak, za trajno evropsko usmerenje i istinsku modernizaciju društva ipak će biti potrebno mnogo više od toga. Modernizacijski imperativi će zahtevati da se reakcije pod pritiskom bankrotirane realnosti, dugoročno zamene potezima koji će prevashodno biti inspirisani ispravno shvaćenim evropskim vrednostima i katarzom bez koje je teško zamisliti zajednički život i unapređenje sveukupne saradnje u ovom delu sveta.

Ako je za utehu, ono što ipak ohrabruje da će ovakvih kontroverznih poteza u budućnosti biti sve manje i da je ulozi onih koji su na širenju međunacionalnih podela gradili svoj društveni status napokon odzvonilo, jesu reči Aleksandra Vučića kojima je Miloradu Dodiku pred novinarima poručio da je vreme da Srbija, Nemačka i Austrija budu na istoj strani poručivši da će ubuduće to biti politika Srbije. A više je nego jasno da u takvoj politici neće biti mesta za promotere i zagovornike antievropskih i anticivilizacijskih vrednosti.

 

(e-novine.com)