Piše: Pavle Kilibarda

Prošlo je skoro četvrt veka od jedne od najmračnijih epizoda u oružanim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije. Zločini počinjeni 1992. u Prijedoru stravični su i u kontekstu ukupnog obima zverstava počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini, i to ne samo zato što podsećaju na užase nacističke politike genocida.

Poslednjeg dana maja obeležava se Dan belih traka, dan sećanja na bele trake koje su nesrbi u Prijedoru morali da nose kako bi se “identifikovali” svojim komšijama Srbima. Ova sumanuta odluka tadašnjih srpskih vlasti u Prijedoru na simboličan način sažima sveukupni besmisao bosanske ratne tragedije.

Zločini o kojima je reč imaju međunarodni karakter, kažnjivi su po međunarodnom pravu, te podrobno istraženi i dokazani tokom više suđenja održanih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (MKTJ). Kao što to obično biva sa brutalnostima jugoslovenskih ratova, njihova “ispravna” pravna kvalifikacija je sveprisutno seme razdora između različitih etničkih grupa (odnosno, između kolektivnog “počinioca” i kolektivne “žrtve”), a da javnost pritom nikada nije bila upoznata sa istinskim pravnim posledicama ove kvalifikacije. Naravno, najčešće se govori o zločinu genocida; raspravlja se pre svega o tome da li je određeni zločin genocid ili nije, te koji je bio obim tog genocida (da li je počinjen samo u jednom gradu ili opštini, ili je sveukupna ratna strategija jedne od strana u sukobu podrazumevala genocid), a i ko ga je počinio – da li samo jedna oružana grupa ili strana država koja je toj grupi (kao što je poznato) pružala podršku.

Činjenica da se o međunarodnim zločinima, a o genocidu naročito,[1] debatuje na ovaj način, dovodi do sledećih zaključaka: pre svega, da su postjugoslovenska društva još uvek postkonfliktna društva u smislu da “amanet” ovih sukoba i dalje na ovaj ili onaj način sprečava ili obeshrabruje preduzimanje odgovarajućih političkih koraka koji bi omogućili suštinsko društveno pomirenje (po čemu se postjugoslovenska društva ne razlikuju mnogo od drugih takvih primera); ali i da su međunarodni zločini kao takvi odavno prevazišli svoju izvornu, usko-pravnu postojbinu i prodrli u naučne oblasti sociologije, politikologije, istorije i psihologije. Ipak, nijedan od ova dva zaključka ne lišava one koji vode ova društva obaveze ne samo da politički ne zloupotrebljavaju te zločine, već i da se aktivno suoče sa njihovim posledicama i na taj način postave osnov za zdravu komunikaciju i suživot različitih zajednica.

Debata oko zločina počinjenih na teritoriji opštine Prijedor predstavlja takoreći školski primer suprotstavljenih narativa i razlika u kolektivnom sećanju. Kao i uvek, možda najkrupniji “kamen spoticanja” predstavlja upravo reč “genocid”. Dok strana kojoj pripadaju žrtve smatra da bi zločini počinjeni u Prijedoru trebalo da budu opisani na taj način, dotle druga strana, osim što uvek nalazi načine da opstruiše bilo kakvu komemoraciju ovih zločina, ma kako ih nazvali – o tome neće ni da čuje i često tvrdi da je, naprotiv, ona bila žrtva genocida, na tom i na drugim mestima.

Kada su zajednice na ovakav način razdvojene suprotstavljenim istorijskim narativima, koji su za mnoge ljude postali pitanje njihovog identiteta, jedini način na koji se normalan suživot može ponovno uspostaviti jeste uspostavljanje zajedničkog narativa, što naravno ne možemo očekivati od samih sukobljenih zajednica. Zato postoji potreba za trećom, neutralnom stranom koja će uspostaviti novi narativ.

Neprobojni sloj predrasuda koji u postjugoslovenskim društvima postoji u vezi sa radom MKTJ, tog strašnog “haškog kazamata” koji sprovodi “hašku pravdu”, koban je po svaki pokušaj koji civilno društvo inicira u ovom smislu. Verovatno bi bio koban i po nastojanja vlasti da učine isto, da je do iskrenih pokušaja s njihove strane uopšte došlo u poslednje dve i po decenije. MKTJ je svakako doprineo lošem glasu koji ga bije neadekvatnim PR-om i nizom kontroverznih presuda u poslednjih nekoliko godina, ali ne može se poreći da je njegov ugled od samog početka zatrovan intenzivnom propagandom i čistim besmislicama koje su neretko širili oni koji su s pravom strepeli da će se naći na njegovoj optuženičkoj klupi i koji su, ne bi li sakrili sopstvenu individualnu odgovornost (kao jedini vid odgovornosti koji poznaje međunarodno krivično pravo) – izmislili tezu da Tribunal želi da čitav jedan narod okarakteriše kao “genocidan”, ili da ukalja “čistotu” nečije borbe za nezavisnost. Nekonformističkih stavova je jako malo ili su sasvim nečujni; presude MKTJ danas komentarišu “eksperti”’ za koje se često može samo nagađati da li su u životu prelistali makar jednu presudu nekog međunarodnog suda. Činjenica da nedavna presuda Pretresnog veća u slučaju Karadžić ima oko dve i po hiljade strana verovatno je mnoge sprečila da je pročitaju, ali ne i da je komentarišu i kritikuju, bez obzira na to da li smatraju da je i četrdeset godina zatvora premalo ili bi i četiri bilo previše.

Ukratko, MKTJ ima mandat da sudi za ratne zločine,[2] zločine protiv čovečnosti[3] i genocid,[4]koji se razlikuju u pravnom smislu uprkos tome što se često mogu odnositi na jednu te istu materijalnu radnju. Tako, na primer, ubistvo civila može predstavljati ratni zločin ukoliko je počinjeno izolovano ili spontano u kontekstu oružanog sukoba; zločin protiv čovečnosti ukoliko je, inter alia, počinjeno u kontekstu rasprostranjenog ili sistematskog napada usmerenog protiv civilnog stanovništva; i akt genocida ukoliko je počinjeno s namerom da se, delimično ili u potpunosti, uništi jedna nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva. Strogo se mora imati u vidu da je genocidna namera izuzetno usko definisana i da ju je izuzetno teško dokazati; ubiti pripadnika određene grupe isključivo zato što pripada toj grupi nije isto kao i ubiti ga zato što se racionalno i odlučno namerava uništiti ta grupa.

Jezive zločine počinjene nad nersrpskim stanovništvom Prijedora u toku dobrog dela 1992. godine MKTJ je okvalifikovao kao ratne zločine, odnosno zločine protiv čovečnosti, u zavisnosti od konkretnog zlodela. Podsetimo da ta dela, počev od 30. aprila 1992. godine, kada su srpske vlasti preuzele Prijedor, počinju otpuštanjem i onemogućavanjem prijedorskih Bošnjaka i Hrvata da rade, “pretresanjem” kuća nesrpskih žitelja kako bi bili razoružani (a u stvari kako bi se masovno opljačkala njihova imovina), pa i povremenim zlostavljanjem i maltretiranjem na ulici. Pravi pakao, međutim, počinje nakon što je grupa naoružanih Bošnjaka i Hrvata pokušala da “oslobodi” grad 30. maja. Srpska vojska, neuporedivo jača u pogledu ljudstva, naoružanja i organizacionih sposobnosti, brzo je skršila njihov otpor, ali je pritom Stari grad podvrgla bezobzirnom granatiranju, palila je kuće i džamije i pljačkala imovinu nesrpskog stanovništva. Više od 80% imovine prijedorskih Bošnjaka je opljačkano i uništeno.[5] Ipak, još strašnija je bila odluka da se većina nesrpskog stanovništva Prijedora, uključujući decu i stare, autobusima prebaci na lokacije na kojima će biti internirana. Najzloglasniji su bili logori Omarska, Keraterm i Trnopolje. Nesrpsko stanovništvo koje nije bilo internirano moralo je da se identifikuje noseći bele trake oko ruke, postajući na taj način laka meta za šikaniranje od strane srpskih vojnika.[6]

U međuvremenu je srpska vojska izvršila napade na okolna sela, pretežno muslimanska, kao što su Kozarac, Kamičani i Hambarine, razarajući civilnu imovinu i ubijajući veliki broj civila. Mnogi civili su nakon napada prevezeni u logore.

Što se tiče samih logora, uslovi života bili su užasni.[7] Primera radi, u Omarskoj, gde je u jednom trenutku bilo i do tri hiljade interniranih, uglavnom muškaraca među kojima su najmlađi imali samo 15 godina, logoraši – koji su jeli u grupama od po 20 i 30 ljudi – morali su da jedu u roku od 2 minuta kako ih stražari ne bi prebili (mada poštovanje ovog roka nije garantovalo ličnu bezbednost). Nekim danima hrane nije bilo uopšte, a pojedini zatočenici radije su u potpunosti preskakali obroke kako bi izbegli da budu pretučeni. Veliki broj “stanovnika” Omarske izgubio je i do 30 kilograma u toku boravka u ovom logoru.

Posebno bi se trebalo osvrnuti na prenaseljenost logora u Omarskoj, u kome je u jednoj prostoriji boravilo između 200 i 300 ljudi. Jednom prilikom je oko 120 ljudi zatvoreno u garažu; dok ih nisu pustili, dva mladića su se ugušila.[8] U Trnopolju, gde je bio smešten i znatan broj žena, silovanje je bilo česta pojava, a jednom prilikom je žrtva bila dvanaestogodišnja devojčica.

Najstrašnije su svakako bile epizode ubijanja zatvorenika, koje su bile tipične za svaki od ovih logora. Iako je „standardna“ procedura ubijanja uglavnom podrazumevala premlaćivanje žrtve na smrt, ljudi su povremeno grupisani, odvođeni iz logora i nestajali bez traga. Oko 200 civila interniranih u Trnopolju je odvedeno i pobijeno na Korićanskim stenama, dok je jula 1992. u Keratermu otprilike isti broj logoraša poređan pred mitraljez i streljan u zloglasnoj „prostoriji broj 3“.[9]

Omarska, Keraterm i Trnopolje uglavnom su zatvoreni u avgustu i septembru 1992. godine nakon što su ih obišli zapadni novinari i obznanili kakvo je stanje u njima; kažemo „uglavnom“ jer su pojedinci i dalje držani u ovim logorima. Sve u svemu, u Prijedoru je ubijeno preko 3.000 nesrba.

Kada je reč o pravnoj kvalifikaciji ovih zločina, MKTJ ih je tretirao kao ratne zločine, odnosno zločine protiv čovečnosti. Da li je u Prijedoru počinjen genocid više puta je razmatrano pred sudom, pre svega na suđenju Milomiru Stakiću, a nedavno i Radovanu Karadžiću. U predmetu Stakić, Pretresno veće MKTJ zaključilo je da, uprkos tome što su protiv bošnjačkog stanovništva (Veće je utvrdilo da prijedorski Hrvati u ovom smislu nisu posebno ciljani) počinjena zverstva širokih razmera koja bi mogla predstavljati actus reus genocida, genocidnu nameru nije bilo moguće utvrditi; Veće je smatralo da su srpske vlasti postupale s namerom da odstrane svaku potencijalnu, stvarnu ili percipiranu pretnju po srpske interese u ovoj oblasti.[10]

Kada je reč o prvostepenoj presudi u slučaju Karadžić, mediji su pažljivo pratili zbivanja u vezi sa tačkom 1 optužnice, u kojoj je Tužilaštvo opteretilo Karadžića za genocid počinjen u sedam opština u Bosni i Hercegovini, od kojih je jedna i Prijedor; tačka 2 optužnice odnosila se na genocid u Srebrenici, koji je, budući već dokazan, tretiran odvojeno. Uprkos tome što je Pretresno veće u jednom trenutku u toku suđenja prihvatilo zahtev optuženog da ga oslobodi po ovoj tački optužnice usled nedostatka dokaza, Žalbeno veće je tu odluku poništilo, što je dovelo do nagađanja da bi MKTJ mogao da promeni dvodecenijsku praksu i utvrdi da genocid u Bosni nije počinjen samo u Srebrenici. Tribunal to nije učinio, oslobodivši Karadžića krivične odgovornosti samo po ovoj tački optužnice; iako je načelno moguće da će Žalbeno veće utvrditi suprotno po završetku drugostepenog postupka (mada imajući u vidu praksu Tribunala i ono što je utvrđeno u brojnim njegovim presudama, to nije verovatno). Zločini koji su tamo počinjeni i dalje ostaju „samo“ ratni zločini i zločini protiv čovečnosti: ali ne zaboravimo da, uprkos tome što u preovlađujućem diskursu reč „genocid“ ima naročito gnusan prizvuk, u pravnom smislu ovakva razlika ne postoji – činjenica da pljačkanje, paljenje, granatiranje, ubijanje i zatvaranje po logorima u Prijedoru 1992. nisu pravno okvalifikovani kao genocid ne umanjuje stigmu koju međunarodno pravo za njih vezuje.

Kada je reč o praksi međunarodnih sudova, genocid je u toku ratova na području bivše Jugoslavije počinjen „samo“ u Srebrenici (ne i na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine), što je MKTJ utvrdio još u slučaju Krstić, a Međunarodni sud pravde potvrdio u presudi iz 2007. po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije (kada je takođe utvrđeno da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici, ali da jeste odgovorna zato što ga nije sprečila). Tužilaštvo MKTJ nikada nije podiglo optužnicu za genocid počinjen na Kosovu ili u Hrvatskoj, a kada je reč o potonjoj, Međunarodni sud pravde je u prošlogodišnjoj presudi stavio tačku na tu raspravu, utvrdivši da genocid nije počinjen ni nad Hrvatima, ni nad Srbima. Danas smo svedoci zatvaranja poglavlja o genocidu u bivšoj Jugoslaviji, a poslednje stranice po svoj prilici će biti ispisane presudom Žalbenog veća u slučaju Karadžić. Osporavanje ovih sudskih odluka na ovaj ili onaj način, ma koliko bilo pravno argumentovano, ima veoma slabe izglede da ospori međunarodno-pravni i istorijski narativ koji su uspostavili međunarodni sudovi.

Političari u regionu skloni su da priznaju da je i njihova strana činila zločine, ali večita su sporenja oko toga kakva je pravna kvalifikacija zločina o kome je reč, i u kojoj meri je čija strana stradala, odnosno vršila zločine. Mišljenje Tribunala ne uvažava se naročito mnogo ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni i Hercegovini, niti se o njemu iskreno raspravlja; dobar je kada osudi „njihove“, nije loš kad oslobodi „naše“, mada se i tada verovatno radi samo o političkoj igri na najvišem nivou. Tribunal, koga mandat koji mu je poverila međunarodna zajednica otelotvorena u Ujedinjenim nacijama i sopstvena dugogodišnja praksa postavljaju na mesto najmerodavnije instance za utvrđivanje istine o ratnim zbivanjima do kojih je došlo po raspadu Jugoslavije, u samom regionu gde bi trebalo da bude shvaćen najozbiljnije doživljava se kao ništa više do produžena ruka zapadnih sila. O tome ko je kriv za takvo razumevanje stvari, da li sam Tribunal ili drugi faktori, može se raspravljati drugom prilikom.

Ipak, ima razloga za umereni optimizam. Komemoracije zločina poput onih koji su počinjeni u Prijedoru civilno društvo u regionu organizuje sve glasnije, a kao posledica njihovih aktivnosti sve je veći broj sugrađana – naročito mladih ljudi – koji bivaju upoznati sa prirodom sukoba na prostoru bivše zajedničke države i stravičnim zločinima koji su tada počinjeni, i protiv i od strane njihovih sunarodnika. U tom pogledu nikada ne bi trebalo zaboraviti da kvalitetne obrazovne aktivnosti u vezi sa oružanim sukobima igraju važnu ulogu u zaceljivanju rana u postkonfliktnim društvima i u prevenciji budućih sukoba. Na kraju krajeva, koji političar sa područja bivše Jugoslavije, pa i šire, sebi može da dozvoli da toliko zanemari suočavanje s prošlošću – da dopusti da se ona ponovi? Izvesno je da nijedan narod bivše Jugoslavije nema taj luksuz.

 

(pescanik.net)