Denacifikacija naša nasušna

Taman kada se dogodio tektonski poremećaj, akcident sa središtem u intelektualno zabitoj Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, nakon što je jedan predsednik ove institucije konačno progovorio jezikom geopolitičke realnosti, uskopistio se državni vrh Srbije, pokazujući još jednom da je u ovoj zemlji mit i dalje jači od istine, da teško nacionalno pijanstvo nije došlo do još težeg moralnog otrežnjenja

Posle naučno-umetničke ispovesti predsednika SANU Vladimira dr Kostića, koji je konstatacijom da Kosovo,de facto i de jure, nije više u sastavu republike Srbije i time spasio dušu, predsednik Srbije Tomislav Nikolić munjevito je sazvao niz sastanaka, iako bi „klevetnika“ radije ščepao za gušu.

U jalovim razgovorima sa crkvenim vrhom, istražnim aktivnostima u SANU i ćaskanju sa političkim vrhom koji kao da nema preča poslo nego da sluša ustavno dokonog predsednika, Tomislav Nikolić se javno zapitao da li takav čovek, ako uopšte možemo nazvati čovekom onog koji se poziva na realnost, treba da bude na čelu Akademije.

Zašto je to tako i otkud pravo predsedniku Republike da, suprotno zvaničkoj politici Vlade, negira nepobitno činjenično i političko stanje, verifikovano Briselskim sporazumom?

Razlog za ovu opaku pojavu od koje pati predsednik Nikolić ali verovatno i polovina populacije koju predstavlja, krije se u višedecenijskom negovanju paralelnih stvarnosti u koje se naizmenično uskakalo, prema moralnim, krivičnim, političkim, pa čak i pijanim kafanskim potrebama.

Bolna katarza: Ginuli smi i činili nepojmljive zločine suprotno vrednostima u koje su nas uveravali i za koje smo verovali da se borimo

U Srbiji, naime, nikada nije došlo do institucionalnog suočavanja sa zločinima koje su u ime Srbije počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, gde su različiti izvođači krvavih radova, upravo sprovodili ideologiju SANU i politiku zločinačkog Miloševićevog režima, uz dvotrećinsku podršku medijski ili prirodno raspamećenog naroda. Iako je bilo nekih jektičavih nakana, suočavanje sa poražavajuće sramotnom istinom nije se dogodilo ni u vreme Đinđićeve vlade, ali ni docnije, tokom defilea njegovih političkih naslednika i protivnika.

Dolaskom Aleksandra Vučića na vlast stvari su se, dopadalo se to nekome ili ne, objektivno promenile nabolje, naročito kada je u pitanju srpska spoljna politika, oslonjena na majčinsko rame nemačke kancelarke Angele Merkel, kojoj je lično premijer obećao da se Srbija neće više ponašati kao do sada, govoreći jedno, a radeći sasvim suprotno.

Otuda je upravo nemački primer denacifikacije zgodno naravoučenije koje bi i Vučićeva vlada trebalo da predloži, za početak, medijima sa nacionalnom vidljivošću, a potom i tvorcima istorijskih udžbenika, knjiga, filmova, memoara, monografija…

Nakon nemačke kapitulacije 1945. godine, saveznički praktični um, predvođen američkim pragmatičnim duhom, razumeo je da nema efikasnijeg pristupa počinjenim zločinima, od suočavanja njihovih počinilaca i onih koji su ih podržavali, sa konkretnim, ali mučnim, zastrašujućim, neljudskim i neshvatljivim “minulim radom”.

Proces denacifikacije imao je cilj da skidajući nacistički teret s nemačkog naroda, od njega načini građansko društvo svesno svoje prošlosti i krivice, koje će biti u stanju da sagradi jedno novo, na moralnim i političkim postulatima koji neće dozvoliti ponavljanje civilizacijskog potonuća u obličiju fašizma i nacizma.

Program je, pod radnim naslovom “videti znači verovati”, obuhvatao obavezne posete okolnim koncentracionim logorima, prikazivanje plakata koji pokazuju javna vešanja, leševe na javnim mestima, glađu izmučene zatvorenike i na stotine unakaženih i na gomilu bačenih leševa logoraša. Nemački ratni zarobljenici, ali i miliona Nemaca, bili su prinuđeni da gledaju dokumentarne filmove o nacističkom iživljavanju nad “inferiornim” Jevrejima, Romima, Slovenima, homoseksulacima, hendikepiranima…

Pokazalo se da se stanje poricanja i neverice, nesporno eliminiše vizuelnim dokazima i da nema efikasnijeg načina da se dopre do nacionalne katarze, svesti o sopstvenim postupcima i glasno prihvatanje odgovornosti, nego direktnim suočavanjem sa počinjenim nedelima.

A Srbija bi imala šta da pokaže svojim građanima ogrezlim u zaborav i samozaborav koji, dvadeset godina posle krvoprolića, i dalje dopušta korisne nejasnoće u predsednikovoj glavi. I što je najbolje, ne bi moralo da se ide daleko, do Vukovara, Sarajeva, Potočara, Suve Reke ili Račka . Već tu, nedaleko od Beograda, u Batajnici, leži srpska istina, prekrivena mitom o bezgrešnosti.

Moralni krug beogradskog atara: Batajnica, tu, nadomak naše savesti

(e-novine.com)
Komentari