Piše: Milan Marinković

Neslanu šalu na stranu, svaki pokušaj usporedbe bosanskih Srba sa britanskim Škotima, odnosno genocidne Šumske sa Škotskom, bespredmetan je da bespredmetniji biti ne može. Jasno vam je zbog čega ili ipak želite malko detaljniju argumentaciju? Nema problema, odmah stiže

Svojevremeno sam u nekom tekstu otprilike napisao da ne znam koji su fašisti gori, to jest suštinski opasniji: da li militantni koji tuku gejeve, skandiraju “nož, žica, Srebrenica”, otvoreno prete novim genocidom i slično, ili pak oni umiveni i tobož intelektualni, “u rukavicama”, što pod maskom poslovične “brige za očuvanje nacionalnih interesa” širokim masama perfidno i sistematski ispiraju ono malo preostalog mozga, blagovremeno pripremajući sveže topovsko meso za neku buduću ratnu klanicu. Ne sećam se koja je tačno tema bila u pitanju, ali odlično pamtim da je uradak koji me je naterao da tako odreagujem bio objavljen u “Politici”. Na pravom mestu, što bi se reklo.

Da li se u međuvremenu nešto po tom pitanju promenilo? Ne, naprotiv. Politika možda povremeno promeni ponekog urednika/cu, ali svoju fašisoidnu ćud nikako. Najfriškiji dokaz imamo u članku Mladena Kremenovića, Smajlovićkinog dopisnika iz prestonice genocidne Šumske, Banjaluke, u čijem se naslovu, teško prikrivajući razdiruću duševnu bol zbog grozne kosmičke nepravde, rezignirano pita: “Mogu li Škoti ono što nisu mogli Srbi”. A šta to, keve ti?

Kako, bre, šta? Pa da se otcepe od Velike Britanije kao što su Srbi onomad hteli od Bosne i Hercegovine, pa se podigli na svijetlo oružje u znak protesta što im velike sile to nisu dozvolile, kojom im se prilikom usput slučajno omakao genocid, etničko čišćenje i ini zločini protiv čovečnosti.

Neslanu šalu na stranu, svaki pokušaj usporedbe bosanskih Srba sa britanskim Škotima, odnosno genocidne Šumske sa Škotskom, bespredmetan je da bespredmetniji biti ne može. Jasno vam je zbog čega ili ipak želite malko detaljniju argumentaciju? Nema problema, odmah stiže.

Tipična Šumska: Negde u Škotskoj

Pod broj jedan, Škotska postoji vekovima što kao samostalno kraljevstvo, što kao deo Velike Britanije, dočim Srbi u Bosni i Hercegovini nikada nisu imali nikakvu definisanu teritoriju sa bilo kakvom vrstom autonomije sve dok im Dejtonskim sporazumom nije verifikovan nasilno izvojevan entitet zvan Republika Srpska. U tom smislu automatski otpada teza o sličnosti između položaja Škotske i Škota u Velikoj Britaniji sa položajem bosanskih Srba u bivšoj Jugoslaviji, odnosno ondašnjoj SR BiH. Samim tim vodu nikako ne pije ni teza Politikinog dopisnika kako“razvoj situacije unutar Velike Britanije kad je reč o mišljenjima koja se čuju o tome da bi Škotska možda mogla da blokira ‘bregzit’ i napuštanje Evropske unije neodoljivo podseća na događaje iz 1992. godine, s početka rata u BiH”.

Pod broj dva, ako neko već želi da po svaku cenu upoređuje ondašnju situaciju u Bosni sa aktuelnim trenutkom u Velikoj Britaniji, onda bi logičnije bilo da zamisli sledeći hipotetički scenario: da Škoti raspišu referendum i na njemu izglasaju otcepljenje od Britanije, a onda Engleska vojno napadne Škotsku i u sadejstvu sa lokalnim škotskim Englezima je etnički “pročisti” od neengleza pod izgovorom da time navodno “brani” pravo svojih sunarodnika da zajedno sa “maticom” ostanu u Ujedinjenom Kraljevstvu. Samo što bi u tom – na sreću samo hipotetičkom – slučaju bosanski Srbi bili poistovećeni sa Englezima, a ne sa Škotima. Ili, obrnuto, da Škotska, nezadovoljna zbog Brexita, napadne i okupira ostatak britanskog ostrva u pokušaju da stvori nekakvu “veliku Škotsku”, pod identičnim izgovorom kao Engleska u malopređašnjem primeru. Jedino bi se tada Srbi mogli upoređivati sa Škotima u konktekstu koji Politikin autor pokušava veštački da kreira.

Pod broj tri, u pogledu komparacije SFRJ sa EU apropo Brexita, britanski Škoti, za razliku od bosanskih (i inih ex-YU) Srba (izvan Srbije), nemaju nikakvu svoju matičnu državu na teritoriji ostatka Evropske unije sa kojom bi eventualno želeli da se spoje.

I pod četiri, možda i najvažnije, Škotska je već i pre Brexita održala referendum na kom su njeni građani – svih nacionalnosti, a ne samo etnički Škoti – tesno, ali demokratski, odlučili da ovoga puta ipak ne napuste Ujedinjeno Kraljevstvo. Nikome van Škotske, pa ni Englezima kao najbrojnijem britanskom narodu, nije padalo na pamet da silom ili pretnjama pokušava sprečiti ljude u Škotskoj da iskoriste svoje pravo na državnu samostalnost ukoliko ih većina to želi. Kao što to najverovatnije neće činiti ni u slučaju novog škotskog referenduma, ma kakav mu bio ishod.

Teška dilema: Škotska ili Šumska?

Upravo je to ključna lekcija koju bi i Srbi i država Srbija mogli da nauče i od Škota i od Engleza, pa i Britanaca općenito. A Politika i njen banjalučki dopisnik pogotovo. Ali jok! On uporno optužuje sve druge kako bi opravdao Srbe za ratnu agresiju, genocid i ostala nepočinstva, te s tim u vezi plačipičkasto podseća kako su “dva naroda u BiH, Hrvati i Bošnjaci, zavezali zastave i mimo volje srpskog naroda preglasavanjem odlučili da putem referenduma napuste Jugoslaviju i to verifikuju bez neophodne dvotrećinske većine u Skupštini BiH”.

Tako to izgleda kad neko zarad megalomanskih političkih ambicija, ali prevashodno vlastite koristi, smišljeno oduzima volju svesnim pojedincima i dodeljuje je stadu zvanom “narod”, ne mareći za prostu činjenicu da ovaj ne može ni imati volju, osim u ispraznim pričama političkih populista koji mu – ponekad nažalost uspešno – pokušavaju nametnuti svoju. Jer da narod može imati volju, onda bi i Škoti na nedavnom referendumu o nezavisnosti i Britanci sada povodom Brexita jedinstveno izglasali bilo jednu ili drugu opciju.

A kad već pomenu bošnjačko-hrvatsko “vezivanje zastava” u cilju preglasavanja “večito najebalih” Srba, zašto prećuta da je u trenutku tog famoznog referenduma u BiH uveliko trajala srpsko-srbijanska agresija na prethodno već otcepljenu Hrvatsku? Naime, evo šta hoću da kažem. Nije bilo, a mislim da ni danas nema, većih Jugoslovena od Bosanaca, a naročito od bosanskih, tada Muslimana, danas Bošnjaka. Ako je neko iskreno želeo da sačuva Jugoslaviju, onda su to nesumnjivo oni. Ali ne Jugoslaviju koja bi de facto bila “velika Srbija”, već onu istinsku, u kojoj su živeli ravnopravni “narodi i narodnosti”, bez ičije etnopolitičke dominacije. pa makar i okrnjenu odlaskom Hrvatske i Slovenije.

Da, to jest, Srbija faktički, a SR Jugoslavija nominalno, nije izvršila oružanu agresiju na Hrvatsku, kao i da nije generalno nastojala da svoju volju nametne ostatku nekad zajedničke države, gotovo sam stopostotno uveren da bi Bosanci i Hercegovci – a Bošnjaci, ponavljam, ponajviše – velikom većinom izabrali ostanak u Jugoslaviji, odnosno onome što je od nje u tom trenutku preostalo (uzgred, verujem i da bi isto učinili i Makedonci).

Pljunuta Šumska: Škotska idila

Banjalučki dopisnik Politike, međutim, valjda da bi do kraja ostao na liniji ratnohuškačkog nasleđa svog medija, nije mogao odoleti da po ko zna koji put ne aktivira famoznu priču o “verskom fanatizmu” rahmetli Alije Izetbegovića: “Zašto celi zapadni svet pa time i Britanija – koja se sada na vlastitom terenu suočava sa naizgled donekle sličnom situacijom – nisu tih dana preterano marili za nezakonitosti i vapaje Srba zbog straha što ih od matičnog naroda koji ostaje u Jugoslaviji u nezavisnost vodi autor ‘Islamske deklaracije’, gorljivi zagovornik referenduma. U tom je delu Alija Izetbegović, ratni lider bosanskih muslimana, znatno pre rata zagovarao šerijat i stvaranje jedinstvene islamske države”.

Pre svega, Izetbegović nije bio, barem ne sve vreme, “ratni lider bosanskih muslimana”, već potpuno legitimni predsednik Republike Bosne i Hercegovine, prema tome i svih njenih ravnopravnih građana – ništa manje legitiman nego što je to bio Milošević u Srbiji ili Tuđman u Hrvatskoj. Na kraju krajeva, u toj navodno “čisto muslimanskoj” vojsci je, da podsetim, jedan od glavnih komandanata bio etnički Srbin, ali na prvom mestu Čovek (namerno sa velikim “č”), general Jovan Divjak. Ako mene pitate, upravo je Divjak pravi “srpski” heroj iz bosanskog rata.

Alijinog pak “fanatizma” što se tiče, “Islamsku deklaraciju” nisam čitao, pa na osnovu nje ne mogu da mu sudim i presuđujem, ali se zato vrlo dobro sećam da je, a pogotovo u poređenju sa Miloševićem i Tuđmanom, ostavljao utisak izuzetno odmerenog političara. A da ne govorim koliko je tek delovao odmereno i normalno u usporedbi sa Radovanom Karadžićem.

Najlepše, kažu, uvek treba ostaviti za kraj. Ja sam, međutim, kao nepopravljivi kontraš, za kraj sačuvao ono najbljutavije iz Politikinog sramnog tekstuljka: “Ma kako se cela ta polemika na kraju razrešila unutar Velike Britanije, u Banjaluci je to neke asociralo na sve ono čemu su nemoćno svedočili devedesetih godina. A da su odluke Sarajeva o tome da se napusti Jugoslavija i tako podeli srpski narod pravi uzrok krvavog rata, jer su zapravo i bile razlog za njegov početak, podseća se već dve decenije. U Banjaluci o tome nema naročitog dvoumljenja budući da se dvonacionalni referendum i sledstvena nezavisnost BiH doživljava kao direktan povod za rat i atak na srpski narod od strane muslimana, kojima je to sugerisano sa Zapada”.

Mislim da bi na ovakvo izvrtanje činjenica svaki komentar značio čisto gubljenje kako vremena, tako i živaca. Pored ostalog i zato što isečak koji sam boldovao najbolje svedoči o kontinuitetu beščašća Politike, koja je i ovom prilikom opravdala titulu “Rotopalanke”, velikodušno joj dodeljenu od strane neponovljivog Svetislava Basare.

 

(e-novine.com)

Komentari