Sto godina od rođenja patrijarha Pavla

Piše: Bojan Tončić

“Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao neljudi”, izgovarao je, pozivajući na mir i razum, dok su gorele džamije, a Srbima susedni narodi proterivani. Ženama je poručivao: „Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje“… A radio je i na jedinstvu Srba u veri, ne zna se šta je mračnije: “Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva”

filesBeogradski pisani mediji obeležavaju, šireći besramne napise kao metastazu, dan na koji se pre sto godina rodio patrijarh srpski Gojko Stojčević, duhovnog imena Pavle, pomoćnik komandanta za moralno-duhovni rad u hegemonističkim nasrtajima Srbije na tuđe, pre svega živote, a potom i na sve ostalo. U toj zločinačkoj subordinaciji Pavle je imao ulogu produbljivanja mitova o Srbima kao o paćeničkom narodu, dok su njihove snage na terenu, pod državnom komandom i o trošku pastve, odnosno poreskih obveznika, ubijale, silovale, pljačkale, palile tuđe bogomolje, pogotovu džamije.

Od decembra 1990, kada je preuzeo dužnost, patrijarh Pavle je u molitvi i klanju predvodio zalutale ovčice iz duhovnog stada, pre svih one kojima je bio komandno odgovoran, pljačkaše i pedofile unutar Srpske pravoslavne crkve, čija je delatnost za sva vremena obeležila ovu zločinačku nevladinu organizaciju. Doživljavan kao istinski skroman, što je i bio, imao je autoritet da vernicima i poštovaocima pravoslavlja sugeriše monstruoznosti, poučavajući ih retrogradnoj filozofiji zaostalosti i antimodernizma.

Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao neljudi“, izgovarao je, pozivajući na mir i razum, dok su gorele džamije, a Srbima susedni narodi proterivani. Dok su stvarani logori, a Pavle svjetovao Ratka Mladića i Radovana Karadžića; dok su njegovi časnici blagosiljali zločince i kačili mitraljeze.

Rat nije dovodio u pitanje, već slabi prirodni priraštaj Srba: “Mnoge majke, koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim sinovima, u ovim ratnim sukobima, proklinjući često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha“, kazaće u Božićnoj poslanici 1995.

U monstruoznom praktikumu „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“ (Beograd 1998.), savetovaše: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje“. U tom kontekstu, žene ne bi trebalo da zaborave marame: “Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti”.PREMINUO PATRIJARH PAVLE

Isto delo podseća žene šta im je činiti: “Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće.

Ima i nečeg što je dozvoljeno, ali, ne preterujte: “Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje….Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova“.

Zvuči benigno, ali Pavle imaše i analizu, lažnu, kretenoidnu: “Jasno je da drugog puta nije bilo. Tako je sada i nama nametnut rat. Zato je taj naš rat pravedan jer je odbrambeni. Ne napadački ni osvajački“. (Patrijarh Pavle, Duga 10-23 april 1999.). A radio je i na jedinstvu Srba u veri, ne zna se šta je mračnije: “Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva” (iz štiva „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“).

Možda je nastrašnija apsolutno razumljiva rečenica iz Večernjih novosti: “Srbi ne mogu da žive sa Hrvatima ni u kakvoj državi. Ni u kakvoj Hrvatskoj“. (Patrijarh Pavle u pismu lordu Karingtonu, avgusta 1991.)

A možda je najstrašnije što se godinama širi i predstava o patrijarhu Pavlu kao o svecu koji hoda. Tako to beše i sa patrijarhom otrovnog jezika, ratnohuškačkom Srbendom koji dobi spomenik pored vračarske bogomolje.

FoNet-CRKVA-INMEMORIAM

(e-novine.com)

Komentari